Punoletstvo profesorke Marine

ga je penzionisana profesorka srpskog jezika i književnosti Marina Tatić. Ona je rođena u vreme okupacije, 29. februara prestupne 1944, u vojvođanskoj prestonici, u Dunavskoj ulici, kao drugo dete gradskog arhitekte Milutina Tatića i profesorke književnosti Ivanke Tatić, rođene Božin.

Shodno vremenu kad je svet ugledala, upisana je kao Marina – Marijana Taticz. Po striktnom datumu rođenja, od  je punoletna.

– Sada mogu da polažem vozački ispit, da gledam filmove predviđene za one koji imaju 18 godina i da glasam, mada još nisam odlučila za koga ću – u šali kaže gospođa Marina.  Po običaju, slavljeniku se otpeva rođendanska pesma, a za to se pobrinuo Marinin stariji brat, penzionisani arhitekta Jovan M. Tatić. Pesma je bila „Mnogaja ljeta”, ista ona kakvom se nekada rođendan čestitao.

Marina Tatić je diplomirala 1969. a u decembru iste godine obrela se u našoj kući, „Dnevniku”, jer je primljena na konkursu koji je od 80 kandidata izabrao četiri najbolja. Ipak, sticajem okolnosti, život ju je odveo na drugu stranu.

– Primljena sam u decembru, a već u februaru naredne godine, moja majka, profesorka književnosti, otišla je u penziju. Želela sam da budem profesor, primljena sam na njeno mesto i ceo vek sam radila u prosveti – kaže gospođa Tatić, koja je počela prosvetarsku karijeru u Srednjoj ekonomskoj školi (sada nosi ime „Svetozar Miletić”), a šest godina je predavala u Prvoj elitnoj ekonomskoj školi u Srbobranu. 

Uvek za pravi rođendan, koji pada svake četvrte godine, častila je đake. U odeljenju kojem je bila razredni starešina bila je to veća čast, a u ostalim odeljenjima gde je predavala manja, uz bombone i čokoladice. Ipak, jedna stavr je i dan-danas čudi.

– Nikada za 40 godina, koliko sam radila, nisam imala đaka koji je rođen 29. februara – kaže profesorka Marina, čije su slavlje  uveličali rođaci i prijatelji. 

D. Knežić