Smirenost, mudrost, upornost i elegancija - presudni u ringu

Ili da je na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine, prvi put uvršten u demonstracione sportove, ali je u planu da tek 2024. godine, nakon čitavog veka, OI opet budu u Francuskoj i da se tada savate boks, konačno, uvrsti u olimpijske sportove? Da li ste mogli makar da pretpostavite da se savate pojavio u Srbiji u 19. veku i to u okviru vojske? A, da li znate da danas imamo nekoliko evropskih i svetskih šampiona koji se bore pod našom zastavom? I da je naša država u grupnom plasmanu na drugom mestu u svetu, iza francuskog tima? Pa, zašto se, onda, ne govori o tom sportu? Zašto ne znamo o savateu kao o, na primer, fudbalu, vaterpolu, tenisu...?

– U savateu nema finansija, ne zarađuje se toliko, pa nije interesantan sport – kaže Goran Bajšanski (31), koji trenira savate u Savate klubu „Vojvodina“ više od decenije. Od tada je osvojio zlato na Svetskom, Evropskom, Mediteranskom i Svetskom univerzitetskom prvenstvu. „Skromno“, što bi u šali rekao naš sagovornik.

„Regularni“, „pravi“ boks, koji je svima poznat (dve nabildovane, znojave osobe koje se u ringu udaraju rukavicama i krvare na sve strane), je takozvano srce za sve ostale vrste boksa pa, između ostalog, i savatea. Savate ima tri discipline: aso (polukontaktni savate, nema nokauta), kombat (nokaut je dozvoljen) i kan (udaranje štapovima). Borba se, takođe, odigrava u ringu, a od pobede ili gubitka, deli vas nepunih deset minuta! Igra se u tri runde od po dva minuta, a između je pauza od minute. Borci nose trikoe, rukavice, gume za zube, kacige i patikice sa tankim đonom. Međutim, po čemu se suštinski razlikuje od ostalih članova bokserske porodice?

– Teži je od, recimo, kik boksa, ali je lepši za gledanje. I najvažnija je tehnika – objašnjava Kristina Džolić (21), koja je pre tri godine sasvim slučajno sa sestrom rešila da počne da trenira savate, što ju je kasnije dovelo do osvojenog zlata na Balkanskom prvenstvu i bronze na Evropskom. – U savateu nema udaraca cevanicom, za to se dobijaju opomene. Moraš uvek da stojiš u gardu i da gledaš gde ti je protivnik.

Siniša Zeljković (28) kaže da u savateu najviše do izražaja dolazi perfekcija, ali i nadmudrivanje. Protivnik treba da bude poražen, ali ne i ponižen. Iako ne voli nokaute, jer se tada gubi smisao i lepota sporta, jednom je nokautirao protivnika i tada je postao prvak sveta. Osim tog zlata, osvojio je još jedno na Evropskom prvenstvu i jedno srebro na Svetskom univerzitetskom.

– Ukoliko prekršiš pravila, dobijaš opomenu. Nakon tri-četiri ide minus, a ako dobiješ tri javne opomene, što znači da se sve sudije slože, onda te diskvalifikuju – objašnjava Siniša, dodajući da, kako pobeđuju protivnika, tako pobeđuju i sudije.

Kakva su vremena došla, mladi, a naročito devojčice/devojke, počinju da treniraju borilačke veštine radi samoodbrane. A oni koji bi da zloupotrebljavaju naučene pokrete, ubrzo prekinu sa treniranjem jer koncept treninga nije takav - shvate da nije ono što su očekivali, pa štrče i odustanu.

– Na treningu se iscrpiš, posle i da ti neko udari šamar na ulici, ostaćeš smiren, još ćeš se, možda, izviniti toj osobi koja te je udarila - kaže, poprilično smireni Siniša Zeljković.

Štaviše, u SK „Vojvodina“ uporno rade na podizanju svesti kod dece i njihovih roditelja o samom sportu, a predsednica kluba Maja Odžić i trener Miroslav Odžić (koji je i trener reprezentacije), toliko su posvećeni mališanima, da u okviru treninga organizuju i igranje „Zanimljive geografije“. A kako bi roditelji imali što manje razloga da spreče svoju decu da treniraju savate, klub je omogućio besplatno treniranje svoj deci do 12 godina.

- Ima dece koja odustaju od treniranja zbog ambicija njihovih roditelja. Čim ne postignu neki rezultat koji su im zacrtali, prestaju sa treniranjem – kaže Goran Bajšanski, dodajući da roditeljima nije atraktivan savate jer, za razliku od drugih sportova, niko „ne kupuje“ uspešne sportiste, a nema ni zarade.

Iako pravi savate bokseri ne zloupotrebljavaju svoj sport, ipak, postoji nepravda i na njihovim mečevima, a dolazi i do svađe nakon borbe.

– Kada sam pobedila na državnom prvenstvu u kombatu, nakon meča je u svlačionici protivnica nasrnula na mene jer nije mogla da prihvati da je izgubila – priseća se Kristina Džolić.

Problem na koji nailaze jesu sudije. Često tuđe sudije sude u nečiju korist, pa se dešava da neko izgubi meč, a sve vreme je bio ubeđen da zaslužuje pobedu.

– Imali bismo bolje rezultate kada bismo na prvenstvima imali i svoje sudije jer bi se tada realnije ocenjivalo – kaže Goran.

Savate je, međutim, dobar za „skidanje kila“ i dobijanje mišića (rezultati su vidljivi već posle mesec-dva), nužna je pravilna ishrana, a i jačaju se kosti, naročito one koje se direktno koriste u borbi (stopala i šake). Pa tako u SK „Vojvodina“ ima više rekreativaca nego takmičara. Ipak, svaki sport je dobar za zdravlje.

– U svakom sportu se drugačije razvija, ali u dobrom, zdravom smeru – objašnjava Goran Bajšanski. – Mi se svi spremamo maksimalno, ali nismo svi prvaci...

Suština je baviti se sportom, bilo kojim. Ipak, kako Goran kaže, nisu sportisti samo oni koji su šampioni, već svi koji izađu na teren ili uđu u ring - koji makar i pokušaju.

- Svi imamo šansu da budemo pobednici, važno je ne dati na sebe - priča Goran i dodaje da je svaki šampion nekad bio samo takmičar koji je odbio da odustane, što je osnovni motiv svih članova kluba „Vojvodina“. On kaže da je bio antitalenat za savate, ali da su mu želja, upornost i cilj bili recept za postignut uspeh. - Jedan osvaja zlatnu medalju, ali to ne znači da je ovaj drugi loš. Možda bi bio najbolji kao sudija ili trener. Ne treba odustajati...

Premda na treninzima žene ravnopravno treniraju i uspešno pariraju muškarcima, zajedno učestvuju u takozvanim sparinzima (prijateljski meč između dve osobe), momci ipak imaju problem i teže im je da rade sa devojkama - ne mogu da iskoriste punu snagu, a moraju i više da paze na koja mesta da ih (ne) udare.

Ne postoje idealne godine za počinjanje bavljenja savateom, a ni za prestajanje. Ipak, aso se uglavnom trenira do 40. godine, kombat do 30. jer je naporniji, a u kanu nema granica. Generalno u sportu upornost, volja, treniranje, odricanje i motivi takođe ne treba da poznaju granice, a u ringu se pokazuje ono što je u glavi - razmišljanje i mudrost.

Lea Radlovački