Bitka za minuli rad u javnom sektoru

državne uprave i ministarka Kori Udovički. No, kako upravo ministar finansija mora da vodi računa o državnoj kasi, a to može učiniti samo ukoliko se izbori da se što manje novca daje za plate u javnom sektoru, onda su sve sindikalne strele upućene upravo njemu i njegovom nastojanju da „odradi“ posao pa i po cenu pominjanja mogućnosti smanjenja plata onima koji odu na bolovanje i ukidanju minulog rada. Ministar finansija, pak, tvrdi da je tačno da se zalaže da zaposleni za vreme odusustva s posla ima pravo na 65 odsto zarade, ali ne kaže da li osnovne ili prosečne, ali ističe da minuli rad nije sporan i da on i u nacrtu ostaje 0,4 odsto po godini staža za sve.

– U tom slučaju je pitanje samo na koji način se minuli rad uključuje u sistem, kao i na koji način se svi elementi nagrađivanja rada uključuju u sistem. Moja teza je da su svi ti elementi validni i usklađeni sa odredbama Zakona o radu – rekao je Vujović.

Sindikate koji zastupaju zaposlene u javnom sektoru upravo to i muči , jer ne žele da se minuli rad uključi u zaradu ili da se ne obračunava ukoliko je došlo do promene radnog mesta u javnom sektoru. No, zaboravljaju da to već postoji kod zaposlenih u privatnom sektoru i to upravo prema Zakonu o radu. Drugim rečima, bitka za minuli rad izgubljena je onog trenutka kada je jula 2014. godine stupio na snagu izmenjeni Zakon o radu koji je na drugačiji način definisao minuli rad i koji je propisao da on radniku pripada samo za vreme koje je proveo kod poslednjeg poslodavca, a da mu se prethodni radni staž ne računa, odnosno ne ulazi u zaradu. Tako je u privatnom sektoru, a ako se sve usklađuje sa odredbama Zakona o radu, koji se smatra krovnim kada je u pitanju radni odnos, onda nastojanja da se i javni sektor uskladi sa njim nisu ništa novo niti neočekivano.

Primenom izmenjenog Zakona o radu od 1.avgusta 2014. godine minuli rad obračunava se samo za period na trenutnom radnom mestu. To znači, na primer, radnik koji je u radnom veku promenio tri firme i u svakoj proveo po deceniju, iako mu je u radnoj knjižici ubeleženo 30 godina staža, njegov minuli rad za obračun plate sada je svega 10 godina. Na taj način je njegova zarada u odnosu na radnika koji je sve vreme u istoj firmi niža za 0,4 odsto za svaku godinu provedenu u drugom preduzeću. U isto vreme svim radnicima koji su imali više godina staža u drugoj firmi, od avgusta 2014.godine smanjena je plata za nekoliko procenata u odnosu na jul 2014.godine.

Poslodavci su takve odredbe zakona oberučke prihvatili i odmah su zaposlenima sa višegodišnjim radnim stažom umanjili zaradu za sve one godine koje nisu bili „njihovi“. Sindikati su zapravo tada izgubili bitku za minuli rad. Sindikalni stručnjaci, pa i ekonomisti, tvrdili su da u većini evropskih država ni ne postoji kategorija minulog rada, već da postoji „vernost firmi“ koja zakonski nije određena i koja se svodi na dobru volju poslodavca, ističući da su radnici u Srbiji još dobro i prošli što je on zadržan i što će ipak za neki procenat zarada biti veća.

Naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu profesorka Nada Novaković tvrdila je da institucija minulog rada postoji u Evropi i razvijenom svetu, ali se samo drugačije zove jer ona u suštini znači materijalnu nadoknadu za radne, profesionalne i lične sposobnosti pojedinaca koje je stekao u ranijem periodu.

– To je praktično lično svojstvo zaposlenog, koje se ne može izgubiti, baciti, ili ostati bez njega samo promenom poslodavca – ocenila je profesorka Novaković. – U Srbiji i regionu, zemljama u tranziciji i na periferiji kapitalizma, legalizovana i uobičajena praksa je ukidanje plaćenog minulog rada. Posebno se, iz ideoloških razloga i zbog interesa sticanja profita, namerno vezuje za napušteni socijalizam. U najtežoj situaciji su zaposleni kod privatnika, jer u stvarnosti poslodavci radije zapošljavaju iskusnije radnike, ali sad po novom zakonu ne moraju za to da plate ni dinara. S druge strane, odavno je izgubljeno pravo radnika da se profesionalno usavršava i obrazuju o trošku poslodavca. Danas to mogu samo retki i politički umreženi kadrovi u javnim preduzećima i državnoj upravi. Po pravilu, oni teže gube posao i imaju kontinuitet u radnom stažu. Na drugoj strani su ljudi koji su često menjali poslodavce, gubili posao ili bili bez njega. U novim uslovima njihov minuli rad se automatski skraćuje.        

Zaista, proteklih decenija radnici su silom prilika menjali poslodavce jer ili im je preduzeće prodato,ili je propalo ili su proglašavani tehnološkim viškom. Sasvim je sigurno da niko od njih nije želeo da ostane bez posla i da novi traži kod novog gazde. Mnoge prethodne generacije su ceo radni vek provodile u jednom preduzeću. Nije li to, uostalom, i sada san svih onih zaposlenih u javnim preduzećima i javnom sektoru da dočekaju penziju na postojećem radnom mestu? Takođe, dok su zaposleni u privatnom sektoru dobrano osetili izmenu minulog rada, zaposleni u javnom sektoru bili su zaštićeni posebnim zakonima koji su im omogućili da i dalje dobijaju minuli rad ukoliko nastavljaju da rade u istoj delatnosti.

Drugim rečima, promena škole značila je da profesori i nastavnici dobijaju ukupan radni staž, a ne samo onaj na novom radnom mestu... Njih je štitio Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama. No, rečeno je da će se upravo ta dva zakona uskladiti sa Zakonom o radu kako bi ista pravila važila i za privatni i za javni sektor. Državnu zaštitu minulog rada davao je i Zakon o javnim službama. Povrh svega, ni jedan od ta tri zakona koji se odnose na javni sektor nije se odnosio na javna preduzeća, jer se ona pre svega finansiraju iz sopstvenih prihoda. Prošle godine je čak izdato saopštenje da se paket zakona kojim se usklađuje minuli rad u privatnom i javnom sektoru, ne odnosi na javna preduzeća , pa su i ona zadržala 0,4 odsto na ime ukupnog minulog rada.

Dakle, dobar deo, ali ne svi, zaposlenih u javnom sektoru imao je za razliku od radnika u privatnom plaćen minuli rad u iznosu od 0,4 odsto na ukupan staž ukoliko su menjali posao u okviru iste delatnosti ili istog nivoa vlasti. Budućim zakonom, oko kojeg se upravo ovih dana lome koplja i vodi ljuta bitka resornih ministara i sindikata, treba da se konačno izjednače prava zaposlenih u javnom sektoru sa pravima radnika u privatnom sektoru. Kako su sindikati jedino jaki, a tu su i najbolje organizovani, u javnom sektoru oni tek sada shvataju šta znači kada se ukida minuli rad na celokupan staž kao i šta znači kada se on računa u zaradu, a ne iskazuje kao dodatak za zaradu. Jer, razlika je velika i to najbolje zna radnik zaposlen kod privatnika.

Njemu poslodavac daje ukupnu zaradu u koju uračunava rad, topli obrok, regres i minuli rad. Kada sve to uračuna ponudi mu zaradu koju radnik može da prihvati ili odbije i ostane bez radnog mesta. Ukoliko se prevede ono što ministar Vujović poručuje to je da bi i u javnom sektoru moglo da se dogodi isto: u zaradu bi ušlo sve ono što zaposleni od države koja je u ovom slučaju poslodavac za određeno radno mesto i određenu vrstu posla dobija. To, pak, znači da zaista zaposleni u javnom sektoru ne bi imali osnovnu platu i na nju dodatak na ime minulog rada, toplog obroka, regresa. Svi ti elementi bi bili osnovna zarada, a jedini dodatak činili bi prekovremeni rad, dopunski rad...

Izmenjeni Zakon o radu iz jula 2014.godine doneo je mnoga nova pravila od kojih su neka uskratila prava radnika u odnosu na prethodne godine, neka im nešto malo boljitka donela, ali njegova primena nije izazvala veće potrese na radničkoj sceni u Srbiji. Verovatno i zbog velike nezaposlenosti i opšte borbe za očuvanje i dobijanje bilo kakvog radnog mesta. No, kada na red dođe javni sektor onda je priča sasvim drugačija. Uostalom i sama ministarka državne uprave Kori Udovički slutila je da će biti teško i mukotrpno uvesti reda u javni sektor i državnu upravu. Tek započeta rasprava o nacrtu budućeg zakona o sistemu plata u javnom sektoru samo potvrđuje da nije svejedno kada se uzima i uskraćuje od običnog radnika i onog kome je država poslodavac. Obični ćute i trpe, a oni kojima je država gazda viču na sav glas.

Ljubinka Malešević

Bolje posao nego procenat

Bilo kako bilo, radnici su izmenjeni Zakon o radu osetili u svojim novčanicima i praktično još avgusta 2014.godine videli šta znači ukidanje prethodnog minulog rada, ali kako su njihovi sindikati u privatnim firmama slabi ili ih uopšte nema nije ni bilo nikog da ih zaštiti, a i da je bilo veliko je pitanje da li bi oni zaštitu prihvatili s obzirom koliko se danas teško dolazi ili čuva radno mesto. Naime, kada se preračuna koliko su izgubili zbog ukidanja prethodnog minuloga rada i zarade koju svaki mesec imaju, sasvim sigurno je da tih nekoliko procenata nije vredno gubitka radnog mesta.