Desna ruka košarkašima i odbojkašima

u septembru 2015, a nakon toga i odbojkaške na kvalifikacijama za Olimpijske igre, koje su završene u drugoj nedelji januara ove godine. U oba navrata boravio je deset dana i njegov angažman je bio potpuno volonterski, ali je organizacija pokrivala sve troškove smeštaja, hrane u hotelu i prevoza po Berlinu, osim troškova putovanja od Novog Sada do Berlina. 

Tim-lider je morao biti 24 sata na dan pri ruci tim menayeru i reprezentaciji i sve što im je bilo potrebno ili nedostajalo, bio je dužan da im obezbedi. Za vreme košarkaškog prvenstva nekoliko sati je po Berlinu tražio kertriy za štampač jer je ekipi nestalo boje. Pre tih angažmana Relja Barać je imao slična iskustva, ali s manjih takmičenja, na osnovu kojih i smatra da je dobio i ovu poziciju. Volontirao je u sektoru za medije na Svetskom rukometnom prvenstvu za žene u Novom Sadu, Dejvis kupu Srbija–Švajcarska, Evropskom prvenstvu za mlade u fudbalu u Novom Sadu i Fed kupu za žene u Beogradu.         Na Evropsko prvenstvo u košarci Relja se prijavio preko formulara Nemačkog košarkaškog saveza koji je pronašao na „Fejsbuk” stranici „Eurobasket 2015”. Odgovor da su primljeni on i još jedna devojka dobio je nakon četiri meseca i 1. septembra je otputovao u Berlin.

- Iskren da budem, kada sam poslao prijavu, duboko, duboko u sebi sam verovao da ću dobiti to mesto jer sam se tada potrudio više nego oko nekih bitnijih stvari – kaže Relja. – Mislim da je trenutak kad sam dobio imejl da sam primljen jedan od trenutaka koje nikad neću zaboraviti, bio sam presrećan i hteo sam da vičem kao nikad u životu. Te noći nisam ni spavao.

Na sličan način kao i za EP u košarci došao je do angažmana u Kvalifikacijama za Olimpijske igre u odbojci. Prijavio se preko formulara na „Fejsbuku”, ali je tu prijavu popunio prilično neozbiljno, misleći da nema šanse da je dobije. Organizacijom i profesionalizmom na organizacijama on je bio oduševljen jer je, kako kaže, sve bilo ozbiljno shvaćeno i odrađeno. S igračima je razgovarao, kako navodi, “o najnormalnijim stvarima”, imali su vremena da pričaju o utakmici, o pripremama, treninzima pa i generalno o životu.

– U kontaktu sam ostao s nekima od njih i bila je šala da će me košarkaši pomenuti na balkonu, ali nažalost, do dočeka na balkonu nije došlo – kaže on. – Ti igrači koje viđamo u novinama su ljudi od krvi i mesa i oni jednako podnose poraz i pobedu kao i mi, s tim što su oni igrali, a mi nismo. Boli me kad čitam podmukle komentare ljudi na račun, na primer, odbojkaša, koji su nas pre nekoliko meseci obradovali medaljom s jednog velikog prvenstva. Što se tiče košarkaša, sve teorije o tome da se u busu peva posle pobede, pale su u vodu. Bio sam oduševljen činjenicom koliko su momci skromni. Iz toga se vidi koliko poštuju svakog rivala.

Na treninzima tim-lideri su sedeli sa strane, a na utakmicama uglavnom ili iza klupe ili uz ostale članove stručnog štaba za slučaj da nešto zatreba. U slobodno vreme bili su u lobiju hotela s ostalim volonterima i nikad nisu imali vremena da sede u sobi jer se uvek nešto dešavalo.

– Gde god da se okrenem, vidim nekog od igrača, što naših, što stranih. Ulazim u lift – Serhio Hulj i Pau Gasol. Sedim u restoranu, levo Teodosić, ispred Novicki. Zajedno na trening, zajedno na utakmicu, zajedno u restoran – kaže Relja.

Relja Barać dodaje da sve radi u cilju da bude što bliže sportu, da se bavi ili sportom ili za sport. Kaže da je uzet u obzir njegov angažman i da postoji mogućnost da na sledećem takmičenju bude pri organizaciji.

– Kod nas je pogrešna percepcija o volontiranju u nekoj organizaciji. Imao sam priliku da slušam ljude iz FIBA koji imaju iskustva s velikih takmičenja i koji su postali to što su danas, između ostalog, zahvaljujući i prethodnim volonterskim aktivnostima. Dobio sam na poklon dosta opreme – patike, duks, majice, trenerke i original loptu. Suma koju sam izdvojio za kartu do Berlina je simbolična u poređenju s onim što sam dobio tamo. To je sigurno najbolje provedenih deset dana u mom životu – smatra Relja.

Teodora Stojšin

Dan kada sam upoznao Saleta

– Na dočeku košarkaša na Berlinskom aerodromu obuzeo me je neki strah i nesigurnost jer sam mislio da ću doživeti emotivni slom kada ugledam te ljude i svog najvećeg idola, Aleksandra Đorđevića. Od silnog uzbuđenja, mislio sam da neću reč moći da kažem i u sledećem trenutku ja se rukujem sa Sašom. Dan kada sam upoznao Saleta! U autobusu na putu od aerodroma do hotela sam sedeo nepomično. Okrenem se i vidim – reprezentacija Srbije. Čoveče, neverovatan osećaj! – priseća se Relja Barać.