Hiljadarka gubitka na svakom tovljeniku

u sredu na kratko je odložio najavljeni razgovor o svinjogojstvu, kojem ne cvetaju ruže. Čaba je u svinjogojstvu od detinjstva jer su se tom granom stočarstva uspešno na veliko bavili njegovi preci.

– Gotovo neverovatno zvuči podatak da su pre Drugog svetskog rata dedovi sa očeve i mamine strane nedeljno za Beč izvozili oko 3.000 tovnih svinja. Sada toliko Zemljoradnička zadruga iz Bačke Topole možda otkupi godišnje od svojih kooperanata – napominje Mikuška, konstatujući da se i sam svinjogojstvom bavi samo “na malo”, jer nema nikakve računice, mada je to glavni prihod gazdinstva.

Strmoglavi pad u svinjogojstvu u porodici Mikuška desio se u prethodne dve decenije, jer je sa stotinu krmača farma spala na desetak, tek toliko da se sačuva tradicija. Čaba objašnjava da drži rasne svinje “landras” sa pedigreom, pošto one više vrede, pogotovo što ih delom uzgaja i prodaje kao priplodne nazimice. Takve su prilike da Čaba godišnje proda oko 25 priplodnih nazimica, uglavnom u Vojvodini, ali po neki komad kupca nađe i južno od Save i Dunava.

Porodica Mikuška ima 15 jutara sopstvene zemlje i još 10 jutara drži u zakupu, što je podređeno obezbeđenju stočne hrane, jer od svinjogojstva živi, uzimajući u obzir da pored priplodnih nazimica i godišnjeg tova oko 80 svinja, značajan prihod donose nerastovi kroz veštačkog osemenjavanje. Mikuška podseća da se u svinjogojstvu računica ne može posmatrati samo u jednom turnusu ili godini, nego u dužem ciklusu od četiri-pet godina.

– Ako tako posmatramo, onda je računica otprilike pozitivna i malo može da se napreduje, međutim, ako pogledamo današnje stanje na tržištu, baš danas je otkupna cena tovljenika pala na 115 dinara za kilogram žive vage, a do sada je bila 125 dinara. Sa otkupnom cenom od 115 dinara, proizvođači na svakom tovljeniku imaju čist gubitak 1.000 do 1.050 dinara, a tome treba dodati i ostale troškove. Ima nekoliko većih uzgajivača svinja koji se ovim poslom bave kvalitetno, dosta su ulagali da bi obezbedili sve neophodne uslove na farmama, a sada razmišljaju da potpuno ugase proizvodnju. Problem je da ako gledaš u dužem ciklusu od četiri-pet godina, u svinjogojstvu ima malo zarade, ali tu malu zaradicu moraš ulagati ukoliko želiš opstanak. Dugoročno posmatrano, umoriš se od toga da domećeš pare samo da bi opstao. Deceniju unazad, nema užitka u svinjogojstvu, da se čovek može obradovati svom radu. Posla ima preko glave, možeš da radiš, a na kraju ti ostane samo đubre. Paradoksalno i smešno, ali je tako.        

Upravo zakon izmenjen u maju prošle godine pogađa porodicu Mikuška i njihove nerastove licencirane za priplod, jer im je do tada bilo omogućeno da obavljaju osemenjavanje licencirane priplodne krmače drugih gazdinstava, a sada mogu da to obavljaju samo u sopstvenom gazdinstvu.

– Mogu i sada da obavim tu uslugu drugim gazdinstvima, ali prasad tih krmača ne mogu biti pedigrirana kao rasna. Ovom izmenom zakona načinjena je velika greška u sistemu, jer se ne radi na poboljšanju kvaliteta u svinjogojstvu, pošto se sada radi na crno. U celoj Srbiji samo farma iz Velike Plane ima pravo da prodaje seme nerastova za veštačku oplodnju, a ona samo ponedeljkom izdaje seme. Treba da se zna da se krmače ne teraju samo ponedeljkom i utorkom, nego se teraju i treba im seme i drugim danima, pa i nedeljom. Ako kupujem seme u ponedeljak, to seme se do nedelje pokvari, pa onda šta ljudi da rade, nego dolaze kod mene i uzimaju seme jer su dobili papir na osnovu kojeg mogu da pripuštaju krmače i pripuštaju ih sa semenom mojih nerastova, koje im daje prasad sa lažnim rezultatom. Kontaktirana je farma iz Velike Plane, ali oni kažu da nemaju mogućnosti da seme nerastova više puta nedeljno šalju veterinarskim stanicama. Ovaj problem dodatno otežava napore za poboljšanje kvaliteta grla kod malih gazdinstava.

U opštini Bačka Topola petnaestak farmera bave se svinjogojstvom sa kvalitetnim priplodnim licenciranim krmačama, a tu je i nekoliko velikih svinjogojskih farmi. Čaba Mikuška, koji je i predsednik Opštinskog udruženja uzgajivača svinja, ukazuje da je kod malih poljoprivrednih gazdinstava oko 1.000 krmača, ali od toga je svega petina kvalitetnih. Mikuška veli da su se proizvođači u svinjogojstvu nadali da će nešto početi da se stvara za stabilizaciju u ovoj grani stočarstva, da će se primenom novih uredbi raditi kvalitetnije i uspešnije, međutim, ne vidi da ima pomaka da bi se osigurala izglednija budućnost malih farmera.

– Po meni, jedino mogu opstati oni koji poseduju najmanje stotinu krmača, ali ko ima toliko krmača, taj ima i drugih prihoda, dok mali proizvođači do 25 krmača nemaju dodatnih prihoda i kapitala, nego ono što steknu moraju da ulažu u sopstveni opstanak. Dodatni kapital ne mogu da stavljaju na kocku i sada već polako propadaju. Ulazak stranih investitora je možda jedino rešenje za propast malih proizvođača i za njihovu prekvalifikaciju u tovljače, takoreći, u radnike za stranog investitora kroz uslužni tov svinja. U tome vidim budućnost. 

Milorad Mitrović

Konkurencija iz uvoza

Našim stočarima konkuriše uvoz tovljenika iz inostranstva, a po svemu sudeći biće još žešće konkurencije u pogledu daljeg snižavanja cene. Čaba Mikuška ukazuje da je u susednoj Mađarskoj smanjen PDV na pet odsto pa je za smanjenje PDV-a pala i otkupna cena tovnih svinja, tako da je jeftinija nego kod nas. „To će dovesti do toga da će se većim tempom uvoziti svinjetina iz Mađarske u našu zemlju. Jeste da je ukinut uvoz mehanički obrađenog mesa, takoreći nekvalitetnog mesa, ali to je mizerno malo, naspram onoga koliko se uvozi, jer je to svega jedna petina svinjskog mesa koje se uvozi u Srbiju. Većina je kvalitetnog mesa koja se uvozi, što obara cenu našim stočarima”.

Samo udruživanje može da pomogne

U novim okolnostima neće vredeti da mali farmeri proizvode prasad za tovljače, tvrdi Mikuška, dodajući da veći tovljači već sad ne žele više da sarađuju sa malim proizvođačima prasadi, pod izgovorom da je kod malih proizvođača različita patologija svinja, pa kada se skupi prasad iz 10 do 15 malih proizvođača dolazi do havarija.

– Njima je jednostavnije da kupe prasad od velikog proizvođača i time imaju manje briga. Shvatam i u pravu su, a mi imamo šansu u tom smislu da se udružimo, da vakcinišemo prasad protiv onih bolesti koje haraju kod tovljača, a to je protiv cirkoviroze i pneumonije, pored obaveznog cepljenja protiv svinjske kuge. Jedino na taj način bismo mogli da se organizujemo i opstanemo.

Naš domaćin navodi da takvih pokušaja ima u Pačiru, gde odgajivači sami organizuju cepljenje prasadi protiv tih bolesti.

– Kod ovakvih vidova udruživanja ide se na poverenje i vredi ispoštovati dogovorenu vakcinaciju, koja košta 250 do 400 dinara po komadu, što je tri do četiri kilograma mesa žive vage, ali dobija se sigurnost da će tovljači otkupiti prasad koja neće oboljevati. Međutim, teško je privoleti stočare na saradnju, kada im je puna kapa svega što se od njih zahteva da bi tek nešto malo dobili za uloženo u proizvodnju. Došlo je do toga da pucaju niti i stočari gube poverenje čak i u one koji im žele bolje.