Zastara – poraz suda ili garant zakonitosti

na deset meseci zatvora, prekjuče je Visoki savet sudstva razrešio sudiju beogradskog Apelacionog suda Savku Mihajlović.

Javnost nije podrobnije obaveštena o činjenicama iz disciplinskog postupka, niti o argumentima kojima ih je sudija pobijala, a predstoji i žalbena faza.Izvesno je, kažu pravnici, kada je o našem pravosuđu reč, da nema mesta utisku da su u novije vreme retke zastare, jer da nisu, potvrđuju i javno dostupni podaci o zastarelim optužbama u pojedinim krivičnim procesima.

Nije naše pravosuđe ni jedino kojem se događa da pre pravosnažnog presuđenja zastari gonjenje u većem broju postupaka, iako po tom pitanju ima svoje slabe tačke. U krivičnom pravu institut zastarelosti predstavlja gubitak prava državnih organa da usled proteka zakonom propisanih perioda relativne i apsolutne zastarelosti krivičnih dela u odnosu na to kad su počinjena, pokrenu ili nastave krivični postupak, a predviđena je i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija.



Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Perović ističe da oba instituta, i relativna i apsolutna zastarelost, imaju isto dejstvo i vode do obustave postupka. On ocenjuje da zastara nije poraz suda, kako se to pogrešno tumači, nego garant zakonitosti.

– Institut zastare je jedan od zakonitih načina okončanja krivičnog postupka – objašnjava Perović. – Protekom vremena, recimo, država gubi interes za krivično gonjenje, a tu su i razni drugi razlozi, poput tih da se svedoci slabije sećaju, zatim, recimo, razna dokumenta građani nemaju obavezu da čuvaju nakon određenog vremena. Do zastare dolazi zato što se kasni s podnošenjem krivičnih prijava, ne preduzimaju se razne radnje, tokom suđenja i odbrana ima svoje interese. Zastara podrazumeva u principu duplo duže vreme od onog koje je zakonom predviđeno kao najviša kazna za neko krivično delo.



Predsednik JUKOM-a Milan Antonijević kaže za „Dnevnik” da „sama zastarelost predstavlja grešku u sistemu koja zahteva pažnju“. On je mišljenja da svaki slučaj zastarelosti do kojeg dođe u našem pravosuđu mora biti predmet pažnje, ne samo suda u kojem se to desilo već i instanci koje su nadležne za kontrolu rada pravosuđa, pre svega Visokog saveta sudstva, da o tome donose određene zaključke i pokreću disciplinske postupke ukoliko je potrebno.



S druge strane, predmet analize, kako navodi Antonijević, može biti i rad Tužilaštva  koje je radilo na određenim predmetima: da li je učinilo sve da određeni postupci budu dovedeni do kraja, da li je prikupilo dovoljno dokaza i nekih drugih stvari koje su tokom postupaka izvršavane, a telo koje se može baviti ovim pitanjem je Državno veće tužilaca. 



– Tokom 2015. godine bili smo svedoci zastarelosti u predmetima koji su imali veliku medijsku pažnju, pojedinih koji se tiču nekih dešavanja iz devedesetih godina prošlog veka, takođe i predmeta koji se tiču korupcije, a vođeni su duži niz godina. Mi iz JUKOM-a smo pratili određene sudske postupke za širenje panike tokom poplava u maju 2014. godine, gde se u kratkom, efikasnom postupku dolazilo do presuda, za koje smatramo da su dikutabilne, a s druge strane, dolazi do zastarevanja – napominje Antonijević.



– U određenim predmetima gde su postupci trajali dugi niz godina, nije pitanje samo da li će sistem propustiti nekoga da osudi već i da li je neko samim pokretanjem postupka bio stavljen u takav položaj da su mu ograničena mnoga prava i da, recimo, desetak godina nema  pravnu sigurnost, a možda bi se postupak okončao u njegovu korist. 



Treba, kaže  Antonijević, skrenuti pažnju opšte javnosti, a i samog pravosuđa, i na pitanje koliko zastarelost stvarno košta.

– Treba skrenuti pažnju na to koliko nas košta neefikasnost pravosuđa, koji su efekti, a i koji su efekti za one koji su toliki niz godina bili na optužnicama – smatra on.

Antonijević kaže da je „krakteristično za našu zemlju i to da se postupci vode u medijima“.

– Imate optužnicu, hapšenje koje je bude propraćeno medijski i nakon toga postupak negde završi. To smo viđali u mnogim slučajevima, naročito politički osetljivim. To državu košta, a košta i pravosuđe i ugled uopšte sudijskih i tužilačkih funkcija jer se stiče utisak da se sve to radi zarad te medijske pažnje, a ne da dođemo do neke istine, odgovornosti i od konačne presude – ukazuje Milan Antonijević.

Krivičar dr Slobodan Stojanović ocenjuje da su rokovi zastarevanja u krivičnom pravu dobro odmereni.



– Nije rešenje da se propisivanjem praktično beskonačnih rokova zastarevanja za gotovo sva krivična dela podstiče nerad pravosuđa – kaže on. – Ako je u nekoj državi problem zastarevanja izražen, to govori i o neefikasnosti pravosuđa, ali ako se u tom kontekstu pominje naš sistem od 2001. godine, tome bi trebalo dodati česte izmene zakona, promene u organizaciji i nadležnosti sudova, reizbor sudija i druge razloge zbog kojih su, po  sili zakona, mnogi postupci po nekoliko puta počinjali iznova.  

Kraći rokovi zastarelosti su, navodi Stojanović, uvek vezani za skraćeni postupak za lakša krivična dela, za koja su zaprećene niže kazne, ali smatra da rokovi ni tu nisu kratki jer je „obično reč o jednostavnim stvarima i skraćenim postucima“.



J. Jakovljević

Najpoznatiji  slučajevi sudske zastare

 Marko Milošević, sin bivšeg predsednika Srbije, koji je tužen 2001. zbog prebijanja „otporaša” u Požarevcu, oslobođen je krivice zbog zastarevanja slučaja 2012.



 Mirjana Marković, koja je bila okrivljena za nezakonitu dodelu stanova i protiv koje je čak, optužnica preimenovana, uspela je da izbegne kaznu jer je i njen predmet, kao i sinovljev, zastareo 2012.



 Jezdimir Vasiljević, vlasnik „Jugoskandika”, koji je bio optužen za zloupotrebu položaja i pribavljanje imovinske koristi od 60 miliona maraka, posle više od deset godina suđenja, „spasao” se zatvora jer je 2013. njegov predmet zastareo.



 Marija Milošević, ćerka Slobodana i Mire Marković, koju su svojevremeno teretili za neovlašćeno posedovanje pištolja i pucanje iz njega prilikom hapšenja njenog oca 2001. Osuđena je na osam meseci zatvora, ali je presuda poništena, a optužnica je zastarela 2011.



 Vladika Ilarion, nekadašnji starešina manastira Hopovo, bio je optužen za nedozvoljene polne radnje nad maloletnicom. Osuđen je na deset meseci zatvora 2006, ali je Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje. Međutim, i on je zastareo.



 Predrag Ranković Peconi, vlasnik „Invej grupacije” bio je 2004. optužen za utaju poreza od 2,6 miliona dinara. Nije osuđen jer je došlo do zastarelosti 2012.



 Bratislava Buba Morina, bivša komesarka za izbeglice, još 2001. optužena je za zloupotrebu položaja. Njen slučaj je zastareo 2011.



 Mihalj Kertes, koji je 2000. godine bio optužen za iznošenje novca na Kipar, oslobođen je krivice jer je njegov slučaj zastareo oktobra 2010. godine. 



M. B.