„Biološki sat” prvi zvoni na uzbunu

 Od početka primene IVF postupka razvijeni su brojni protokoli stimulacije ovulacije kod žena, kako bi se dobio veći broj ćelija. Od hormonskog statusta, reakcije organizma, godina i drugih faktora zavisi i izbor protokola i načina izvođenja vantelesne oplodnje. Najveći broj protokola danas koristi takozvane gonadotropne hormone, koji podstiču jajnike na produkciju ćelija, i uzimaju se određeni broj dana, a najnovija dostignuća u medicini pokazuju uspešnost jednokratne stimulacije koja zamenjuje sedmodnevnu terapiju.

Na pitanje zašto sve više zavisimo od potpomognute oplodnje i šta lekari mogu da urade da skrate proces od prvog dolaska u ordinaciju do samog postupka, dr Aleksandra Trninić Pjević odgovara da je zadatak doktora da, poštujući principe ispitivanja bračne neplodnosti, ali i vreme bračnog para, pruži smernice kako na najadekvatniji, najizvesniji i najmanje agresivan način doći do željene trudnoće. To ponekad podrazumeva i druge, ranije češće korišćene načine potpomognute oplodnje, kao što su ciljani odnosi i insemenacija.



– Vantelesna oplodnja nije ni prvi ni jedni način lečenja bračne neplodnosti – kaže naša sagovornica. – Osim toga, operativno lečenje je kod nekih parova neophodno i bez, na primer, uklanjanja mioma ili pregrade materice ni postupak vantelesne oplodnje nema velikog izgleda za uspeh. S druge strane, lekari će svakako savetovati metode intrauterine inseminacije ako procene da je to opravdan i „manje invazivan“ način da se dođe do trudnoće. Kada, na primer, postoji blaga subfertilnost muškog partnera uz veoma dobru ovarijalnu rezervu žene i potvrđeno prohodne jajovode. Inseminacije nisu rutinska procedura za sve parove, i savetuju se samo u određenim slučajevima, najviše 3-6 postupka, imajući u vidu da je kumulativna stopa trudnoće nakon 6 pokušaja oko 30 odsto.



Parovi koji žele decu moraju da obrate pažnju i na „biološki časovnik“. Opšta preporuka ginekologa je da se pomoć lekara potraži ako posle 12 meseci nezaštićenih odnosa trudnoća izostane.– Bračni par bi trebalo da se javi radi obavljanja bazičnih pretraga plodnosti. To podrazumeva određivanje spermograma, analize hormona kod supruge s naglaskom na proceni ovarijalne rezerve, odnosno stanja njenog „biološkog sata“, kao i analize reproduktivnih organa žene ultrazvukom, histeroskopijom, laparoskopijom, transvaginalnom laparoskopijom ili histerosalpinogografijom.

Odluku o pretragama koje će se raditi donosi ginekolog - subspecijalista fertiliteta, i on nakon njih odlučuje šta je sledeći korak. Lekar može da savetuje urološko lečenje, ako proceni da je neophodno ili operativno lečenje supruge ili da uvede različite hormonske terapije, indikuje redukciju telesne mase... – kaže dr Trninić Pjević i dodaje da je u nekim slučajevima već na početku jasno da je vantelesna oplodnja jedini ili najadekvatniji način daljeg lečenja, a lekari se za VTO odlučuju i kada su iscrpljeni svi drugi vidovi lečenja, a do trudnoće ne dolazi.



Vantelesna oplodnja u Srbiji obavlja se dosta dugo, a koriste se svi u svetu poznati i priznati oblici, kao i pomoćne procedure.

– To podrazumeva klasičnu vantelesnu oplodnju - IVF, postupak ICSI (gde se jedan odabrani spermatozoid ubrizgava u citoplazmu jajne ćelije), postupak „asistiranog hečinga“ (zasecanje opne zone pelucide embrionu da bi se olakšala implantacija kod strogo selektovanih pacijenata), metode krioprezevacije sperme, jajnih ćelija i embriona – kaže docentkinja Aleksandra Trninić Pjević, šef Odseka operativnog steriliteta Zavoda za Humanu reprodukciju Kliničkog centra Vojvodine.



Na Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine primenjuje se i “tajm-laps sistem za kontinuirani monitoring” što omogućava 24-časovno praćenje embriona tokom 3 ili 5 dana. Kako ističu stručnjaci, i dalje se uočava skoro pođednak muški faktor neplodnosti u odnosu na ženski.



– Ono što je sve češći problem jeste smanjena ovarijalna rezerva, delom zbog odlaganja rađanja, kasnog stupanja u brak, a ponekad je iz nepoznatih razloga. Tada se borimo protiv biološkog sata i odlučujemo se za vantelesnu oplodnju da bismo na najadekvatniji način i što skorije došli do trudnoće – navodi naša sagovornica, ističući da se na Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine obavi najviše ciklusa finansiranog od RFZO, oko 400-450 svake godine.



Vojvođanska statistika za 2014. pokazuje 37 odsto kliničkih trudnoća (registrovana srčana radnja), uz 33 odsto trudnoća koje su stigle do porođaja. Klinički centar Vojvodine dobio je proletos novu genetsku laboratoriju u kojoj je, jedinoj u zemlji, omogućen genetski pregled zametaka pre vraćanja u matericu. Već se pokazalo da je to sjajna investicija za budućnost.



– Hromozomske aneuploidije su najčešći uzrok prekida trudnoće nakon prirodne koncepcije i “in vitro” fertilizacije. Najčešći oblik preimplantacione genetske dijagnostike su analize aneuploidija ili preimplantacioni genetski skrining – kaže dr Trninić Pjević. – Preimplantacioni genetski skrining testira celokupne hromozome embriona. Znači da se skrining odnosi ne na specifično oboljenje, nego na normalan broj hromozoma embriona.



Kako kaže doktorka, “kandidati” za ovu vrstu analize jesu pacijenti koji su u IVF postupku u starijoj starosnoj dobi (38 ili starije), pacijentkinjama s učestalim IVF neuspehom, bilo koje starosne dobi (tri ili više neuspelih pokušaja) i pacijentkinjama koje su imale učestale pobačaje. Osim toga, ova dijagnostika radi se u svrhu skrininga na porodično prenosive genetske bolesti, ali i pacijentima nosiocima takozvanih hromozomskih translokacija.



– Podaci iz novijih studija, koje su koristile materijal iz biopsije trofektorderma i nove tehnologije koja testiraju svih 23 hromozoma pokazuju veoma visoke stope uspeha IVF postupaka – ističe dr Trninić Pjević. – Na Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine uzorkovano je do danas 45 embriona od 11 pacijentkinja.



Preimplantacione genetske analize urađene su na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, a prema podacima, sve pacijentkinje imale su neki ili sve aneuploidne embrione, što znači da bi se eventualni transfer završio neuspehom. Euploidni nalazi su dobijeni kod 11 uzoraka (27,5 odsto) od 5 različitih pacijentkinja, što ih je kvalifikovalo za eventualni transfer. Ovi podaci, koji odgovaraju rezultatima u drugim, sličnim svetskim laboratorijama, pokazuju opravdanost postupka dijagnostikovanja zdravih embriona pre vraćanja u matericu, jer se time smanjuje broj neuspeha, što je uvek stres za one koji žele da postanu roditelji.



Vojvodina je posebno pogođena „belom kugom“. Zato su reagovale i lokalne samouprave.– Neke lokalne samouprave u Vojvodini, kao što su Subotica i Novi Sad, osim dva besplatna pokušaja vantelesne oplodnje koje finansira RFZO, plaćaju i treći. Od januara 2015. Pokrajinski sekretrijat za zdravstvo finansira postupak vantelesne oplodnje za rađanje drugog, odnosno trećeg deteta za parove s teritorije Pokrajine i iz ovog programa rođene su i prve bebe – zaključuje dr Aleksandra Trninić Pjević.



Ivana Vujanov

 

Dobri rezultati



Program besplatne vantelesne oplodnje već nekoliko godina postoji u Srbiji, a naša zemlja ima dobre rezultate, mada svi i dalje od RFZO očekuju povratak privatnih klinika u ovaj program, jer bi se time smanjile liste čekanja.

– Od 2006. Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira dva pokušaja vantelesne oplodnje za žene mlađe od 40 godina, indeksa telesne mase manjeg od 30, očuvane ovarijalne rezerve, uz prisustvo spermatozoida u ejakulatu. Prema rezultatima iz 2013. analizom ishoda biomedicinski potpomognute oplodnje RFZO, po ustanovama, stopa porođaja po ciklusu za Srbiju iznosi 22 odsto. Ovaj procenat jeste u skladu s evropskim prosekom – kaže dr Trninić Pjević. – U decembru 2013. u Vojvodini je proslavljeno rođenje 1.000 dece iz programa besplatne vantelesne oplodnje, ako se uzmu zbirni rezultati Klinike za ginekologiju i dve privatne bolnice s teritorije Vojvodine.