Marković: Ostao sam zbog vojvođanskog lesa

sedmice za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, postavši tako sa nepunih 45 godina (rođen je 15. novembra 1970. u Zrenjaninu) trenutno najmlađi akademik SANU. I doktorirao je na PMF-u već u tridesetoj, a u njegovoj prebogatoj biografiji ističe se čak 36 međunarodnih naučnih ekspedicija, članstvo u nekoliko prestižnih asocijacija, poput Eropean Geoscience Union, od 2011. je predsednik International Loeš focus group of International Union for Ljuaternary Researć, kao autor potpisuje sedamdesetak radova objavljenih u časopisima sa ISI liste, a samo o njihovoj citiranosti u referentnim citatnim bazama mogao bi se napisati poduži tekst...

– Negde na početku moje karijere većina istraživača bavila se speleologijom, koju nam je u nasleđe ostavio Jovan Cvijić – otkriva akademik Slobodan B. Marković u razgovoru za „Dnevnik”. – Mene su, međutim, nekako više privlačili Milutin Milanković i priča o paleoklimi, odnosno njegova teorija o ledenim dobima koja povezuje varijacije Zemljine orbite, insolaciju i dugoročne klimatske promene. Tim pre što se pokazalo da potvrdu te njegove teorije, poznate i kao „Milankovićevi ciklusi”, možemo s lakoćom pratiti, poput muzičkog zapisa na magnetofonskoj traci, na lesnim naslagama u Vojvodini.

Podsetimo, Milutin Milanković (1879-1958) je u svojim proračunima krenuo od pretpostavki da klima zavisi od količine Sunčevog zračenja koju primaju različiti delovi Zemljine lopte, a da to zračenje opet zavisi od rastojanja do Sunca i položaja Zemlje u prostoru. Meteorolozi su ipak dugo osporavali tu teoriju tvrdeći da su promene u Zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. No, kasnija istraživanja morskih sedimenata, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, pokazala su perioditet pojave ledenih doba (100.000 godina), koji se blisko poklapao s proračunima našeg velikog naučnika.

– Jedini problem sa Milankovićevim ciklusima je što su veoma dugi i njihov opseg daleko premašuje varijacije klime kojima mi danas svedočimo. Činjenica je takođe i da je problem klimatskih promena postao globalni fenomen pa samim tim uvek preti i opasnost da neki laički pristupi dobiju veliki značaj. U svakom slučaju, ja sam i dalje ubeđen u to da paleoklimatologija jednostavno mora biti osnova svih budućih istraživanja vezanih za aktuelne varijacije klime i za one koje će tek doći, jer bez poznavanja prošlosti mi ne možemo da razumemo sadašnjost, a još manje da predvidimo budućnost. Ako je istorija učiteljica života, onda bi paleoklimatologija trebalo da bude učiteljica savremene klimatologije...

Na pitanje kako je onda sve dominantnija teza o uticaju „globalnog otopljenja”, za koje je navodno direktno kriv čovek, na klimatske promene, akademik Marković ističe da je suština Milankovićeve teorije upravo u tome da je egocentrični pristup – gde je čovek u centru svega – zamenio heliocentričnim, dokazujući da je suština termodinamičkih procesa na Zemlji leži daleko i od naše planete i od čoveka – u Suncu.

– Ljudski vek je efemeran, ni treptaj u poređenju sa vremenskim intervalima kojima se bavi paleoklimatologija. I otuda je sasvim razumljivo što savremeni čovek želi da neka svoja iskustva stavi u prvi plan. Međutim, mislim da ljudi, na svu sreću, još uvek nemaju toliko moćan mehanizam delovanja da mogu da poremete prirodne klimatske cikluse. To, naravno, ne treba da nas uljuljka i da smatramo da su naše destruktivne sposobnosti male, naprotiv. Ali prirodni fidbekovi u razvijanju klimatskih procesa još uvek su, srećom, dominantni. I to je dobro za nas.

Sagovornik „Dnevnika” se tokom svoje karijere, između ostalog, usavršavao na Katedri za geomorfologiju Univerziteta u Bajrojtu, i to kao Humboltov stipendista, a neko vreme je proveo i u Pekingu na Institutu za geologiju i geofiziku Kineske akademije nauka, kao stipendista Kineske akademije. Ipak, odlučio je da ostane u Novom Sadu i ovde gradi naučnu karijeru – i to primarno zbog vojvođanskog lesa!

– Ono što je negde u početku bila ograničavajuća okolnost – istraživački lokalizam, odnosno vezanost za ispitivanje našeg lesa, u potonjim će godinama postati velika prednost. Lesne naslage, inače, nastaju tako što vetar gomila nanose peska i prašine tokom miliona godina. I tim lesnim stenama, idući od vrha ka dole, prodiremo kroz vreme duboko u Zemljinu prošlost, tako da nam one dođu poput istorijske čitanke naše planete. A ako bismo povukli imaginarnu kružnicu sa centrom u Novom Sadu, unutar nje bi se našlo deset od 15 najznačajnijih lesnih profila. I zaista je retka sreća za jednog istraživača da mu je svekoliki predmet interesovanja – praktično tu pred nosom.

Devedesetih godina prošlog veka glavni trend u paleoklimatskim istraživanjima, nastavlja akademik Marković, bio je fokusiran na rapidne promena klime u severnoatlantskom regionu. Naime, tokom nekoliko milenijuma srednje godišnje temperature su se menjale i po 20 stepeni. A kako je Evropa u svom velikom delu ravnica okrenuta prema Atlantiku, to je drastično uticalo i na promene životne sredine na Starom kontinentu.

– No, kako smo mi ušuškani između Karpata, Dinarida i Alpa, u istočnom delu Panonske nizije svi ti efekti drastičnih klimatskih promena bili su mnogo manje izraženi. Kao mladi istraživači težili smo tome da nađemo sličnosti sa drugim paleoklimatskim zapisima, a pravo blago se, eto, krilo upravo u tome što je naš les potpuno drugačiji. U tome je njegova izuzetnost. On je „dokazni materijal” zbog čega su i tragovi prvih modernih ljudi, koji će se kasnije raširiti po Evropi, pronađeni u tzv. Pećini sa kostima (Peştera cu Oase) u rumunskom delu Banata, nedaleko od naše granice. Jednostavno, ovaj prostor je bio utočište naših predaka tokom glavnih glacijalnih faza koje su devastirale veći deo Evrope. I to je bio najveći motiv da nastavim da ovde istražujem pa i proširim polje interesovanja na neke druge paleoklimatske arhive. Uostalom, teško da za jednog „Milankovićevca” može biti ičeg primamljivijeg od dešifrovanja njegovih ciklusa u, recimo, lesnom brdu kod Starog Slankamena koje je on sam opisivao dok je parobrodom putovao ka Beču. To me i drži ovde sve vreme.

Miroslav Stajić

Naši su studenti zbunjeni

Govoreći o aktuelnom akademskom trenutku u Srbiji, akademik Slobodan B. Marković upozorava na činjenicu da su naši studenti prilično zbunjeni, pogotovo u pogledu vlastite perspektive. Kao primer navodi činjenicu da mladi talentovani ljudi, ako žele ovde da se bave naukom, a pogotovo ako su usmereni ka nekim eksperimentalnim disciplinama, gotovo isključivo zavise od materijalnih mogućnosti matičnih fakulteta. A te mogućnosti ni u naslutu ne mogu da se mere sa onima koje na svojim univerzitetima nude najrazvijenije, pa čak i mnoge manje razvijene zemlje.

– Ako je za utehu, raduje činjenica da naš obrazovni sistem, sa svim svojim manama i manjkavostima, još uvek „proizvodi” veoma darovitu i radoznalu decu. Nama stoga ostaje da razumemo šta je to dobro u tom sistemu, da probamo to da sačuvamo, a da istovremeno težimo tome da se dalje razvijamo kako bismo upravo tim mladim ljudima bili u stanju da pružimo što više znanja, odnosno omogućimo im da ga tokom vremena i školovanja sami nadograđuju, i ovde ali i na prestižnim i mnogo bogatijim i opremljenijim fakultetima u inostranstvu, gde bi dodatno mogli da razvijaju svoje potencijale i, što da ne, na kraju postanu deo svetske naučne elite. I da nam onda kroz vrhunske naučne rezultate, a neki od njih i vlastiti angažman na našim univerzitetima i istraživačkim centrima, vrate tu energiju koju smo u njih uložili.