„Dnevnik“ na licu mesta: Stao povratak Srba u Metohiju

dok je sevao blic mlade američke novinarke u maskirnoj uniformi koja je do Visokih Dečana stigla iz Bonstila. Kroz pesmu se probija zvuk teške srebrne kadionice... „Blagoslovi ovaj badnjak koji nam donosi radost...” Držeći u ruci Sveto pismo otac Sava osvećuje badnjak i nasmejan ga stavlja na razbuktali plamen. Ori se „mili srpski badnjače, ti naš stari rođače, dobro si nam došao i u kuću ušao...” Dok mnoštvo pucketavih varnica leti ka vedrom metohijskom nebu, u kape nam se zapliću zrna žita... „Donosiš nam mnogo sreće, svakog dobra pune vreće...” I mi stavljamo grančice na vatru... „Badnjače, badnjače, rođače, rođače”...

Koji sat ranije na ulazu u manastir dokumente nam je pregledao italijanski vojnik. Dok čekamo odobrenje da uđemo, iza naših leđa se zaustavlja taksi sa kosovskim tablicama. „Sretno Badnje veče, sretni praznici”, grlenim glasom sa jakim albanskim akcentom obratio nam se nasmejani taksista. Ljudska gromada od skoro dva metra srdačno nas pozdravlja sve nam pričajući kako je sa ocem Isaijom ceo dan po okolnim selima raznosio prasiće. U prvom trenutku sam pomislio da je u pitanju neka interna šala, zbog poznate „ljubavi” Albanaca i svinjetine, ali kasnije nam je iguman Sava objasnio da je novcem prikupljenim u Dečanskom fondu u Americi zaista kupljeno četrdeset prasadi koji su tradicionalno, povodom Božića, podeljeni najugroženijim povratničkim porodicama.

U Visoke Dečane smo stigli taman na liturgiju. Malu vojvođansku ekspediciju predvodio je potpredsednik Pokrajinske vlade Miroslav Vasin, a u njoj smo bili i direktor Regionalne razvojne agencije Bačka Srđan Vezmar, kolega sa TV „Panonija” Slaviša Dabižljević, vozač Srđan Starčević i moja malenkost. Tiho ulazimo u predivan kameni hram i prolazimo kroz pripratu, u čijem se desnom boku ugnezdio pult sa svećama, knjižicama posvećenim manastiru i kutijom za dobrovoljne priloge. Masivna vrata, koja se otvaraju bez šuma, vode nas dalje u naos osvetljen samo svećama. Žuto-naranyasti plamičci dozvoljavaju tek da se naslute božanstveni ikonostasi i kompozicija fresaka kojima su prekriveni zidovi i svodovi. Vernika nema mnogo, možda dvadesetak, među kojima su i vojnici Kfora. Pronalazim mesto tačno naspram sarkofaga Stefana Dečanskog, kraj kojeg je još jedan, niži i manji, prekriven crvenim platnom na koji su položeni mlado žito i celivajuća ikona. U tom sarkofagu, po predanju, počiva Sv. Jelena Srpska, Stefanova sestra, negdanja bugarska kraljica i kasnije monahinja.

Monasi raspoređeni sa obe strane oltara pevali su lepše nego mnogi horovi koje sam slušao poslednjih godina. U jednom trenutku dva oca prišla su bogato ukrašenim svećnjacima koji su dugim lancima okačeni za svod i – zavrteli ih. Prvo tri manja, jedan u pročelju i dva na krilima naosa, a na kraju centralni, veliki, koji je, piše u knjigama starostavnim, Dečanima poklonio lično car Dušan, a navodno je izliven od oružja palih kosovskih vitezova. Igra svetlosti, senki i bruja skladnih glasova koji je dopirao negde iz oltara potpuno me je osvojila. I prvi put mi nije bilo teško da odslušam celu liturgiju, čiji je završetak, tri sata kasnije, najavljen gašenjem sveća, jedne po jedne.

Na poziv igumana Save obreli smo se u trpezariji na večeri. Za kraj posta čorba od povrća, te orasi, bademi, suve kajsije, urme, a bilo je i banana i mandarina. Kako sam se pre samo koji minut rvao sa – 20 i kusur, topla čorba je bila istinski Božji dar. Nažalost, kroz samo desetak minuta, na teži način, saznah i ko je glavni “krivac” za njen odličan ukus. Jer, kada je, ubrzo posle drugog tanjira čorbe, sve počelo da me svrbi, morao sam da potražim pomoć. Srećom, manastirska apoteka, o kojoj brine otac Kiril, dobro je opskrbljena, a nakon što mom spasiocu rekoh da sam alergičan samo na susam, koji nigde nisam video, samo se nasmešio: “Tahini”… “Ne razumem?”… “Tahini, pasta od susama, dodajemo je jelima, pogotovo kada ih spremamo samo na vodi, jer su onda ukusnija”…

Nažalost, alergijska reakcija omela me je da u potpunosti uživam u paljenju badnjaka s početka priče, ali sam zato spavao kao top iako je u konaku režim spartanski – jedno tanko ćebe i šlus. Probudio sam se na vreme ne samo da stignem na Božićnu liturgiju, nego i da pre odlaska u crkvu napravim set fotografija zavejanog manastira okupanog prvim jutarnjim suncem. Naos je sad bio nešto ispunjeniji, a pažnju mi je privuklo nekoliko rumunskih i italijanskih vojnika koji su u rukama držali upaljene voštanice. Priznajem da ovog puta nisam odslušao celu liturgiju, jer sam želeo da pre odlaska saznam nešto više o svakodnevnom životu u manastiru.          

Ekonomija Visokih Dečana nije velika: bratstvo obrađuje 12 hektara, ali ima i nekoliko stotina ovaca i dvadesetak krava. O stoci, kao i pravljenju nadaleko čuvenog sira, brine otac Danilo, koji je svojevremeno bio direktor Nikšićke mlekare a potom se zamonašio. Ratarstvo je u rukama oca Isaija, dok je otac Marko zadužen za manastirske vinograde u Velikoj Hoči kod Orahovca. I, naravno, za odlično vino, koje predstavlja jedan od najznačajnijih izvora prihoda manastira. Jer, malo koji posetilac ode iz Visokih Dečana bez najmanje dve buteljke...

– Ovo područje je naročito pogodno za uzgoj crvenih sorti, a mi smo se orijentisali na merlo, kaberne sovinjon i vranac. I mogu da se pohvalim da sam jedan od retkih vinogradara koji je lane bio zadovoljan berbom – vidno ponosan priča otac Marko. – Prinos je bio možda čak i veći nego prosečnih godina, dok su i količina šećera, kvalitet i zdravlje grožđa bili na sasvim dobrom nivou. Od tog grožđa smo uspeli da napravimo vino koje će biti vrhunsko. To mlado smo ostavili da odleži, a sada iz podruma izvlačimo ona dve-tri godine stara.   

Pored nas, Vojvođana, gosti na božićnom doručku u Visokim Dečanima bile su i dve monahinje iz Đakovice, oficiri i vojnici Kfora, britanski ambasador u Prištini Jan Klif, kao i Isa Dobraj, komandat policijske stanice u Dečanima. Iguman Sava o njemu ima samo lepe reči. Uostalom, dotični policajac je zaslužan i što su, posle mnogo godina, dečanski komunalci zalegli da očiste sneg sa prilaza manastiru. Naime, Visoke Dečane je povodom Božića trebalo da posete kosovski predsednica i premijer, Atifete Jahjaga i Isa Mustafa, ali je Dobraj mrtav-ladan rekao da ne može da im garantuje bezbednost – sve dok ima snega na putu koji vodi do manastira. I lokalni komunalci su se odmah latili grne.    

U neobaveznom razgovoru Dobraj nam je priznao da situacija u tom delu Kosova uopšte nije sjajna: tri dana ranije iz automata je ubijen radnik benzinske pumpe zbog pazara od 300 evra. Ovaj oficir KPS, koji je studirao u Beogradu i igrao fudbal za Novi Pazar, takođe nam je otkrio i da je dan ranije savetovao prognanicima, koji su se iz Srbije uputili u Đakovicu kako bi pred tamošnjom crkvom Uspenja presvete Bogorodice upalili badnjak, da se iz okićenog Lastinog autobusa prebace u obične kombije, uz tvrdnju da bi tada bez problema ostvarili naum. No, sleže ramenima, nisu ga poslušali. Posle sam u Goraždevcu čuo komentare da su pojedini „profesionalni Srbi”, kako su ih nazvali, izgleda nesrećni ako ih isto tako ostrašćeni Albanci ne gađaju kamenicama ili im ne razbiju prozor na autobusu. „Oni dođu, dignu larmu da bi bili u vestima i odu, a mi ostajemo”...

Inače, u ovom selu u opštini Peć, u koje smo se uputili po odlasku iz Visokih Dečana, živi oko 800 Srba. Zapravo, toliko ih je, kažu meštani s kojima sam razgovarao, na papiru, jer mnogi od njih su već “s obe noge” u užoj Srbiji, a u Goraždevac dolaze “samo kad se nešto deli”. Teško je reći koliko su te jetke tvrdnje zaista utemeljene, ali nekako slutim da gde ima dima… O tome, pak, kako živi prosečna porodica u ovom selu saznao sam tokom posete Nenadu i Tanji Dakić. Njih dvoje s decom Matejom i Anastasijom krpe svakodnevicu od socijalne pomoći iz Srbije “teške” 11.000 dinara mesečno i pride oko 8.000 dinara, koje Nenadove majka prima kao penziju. Oboje su nezaposleni, a kućni buyet dopunjavaju tako što dva puta godišnje prodaju prasiće iz obora podignutog ukraj dvorišta.

– U Goraždevcu se danas živi mukotrpno. Svaki dan je težak. Sutra neizvesno. Ali nekako se snalazimo, vrtimo. Imam i pola hektara zemlje. Ma nek su nam deca zdrava, za ostalo biće – otvara se Nenad. – Anastasija, koja sad ide u četvrti razred, u školi je na pismenom napisala da joj je tata – mađioničar. “Šta god hoću, nekako mi stvori”. Naravno da nema sve što devojčici njenog uzrasta treba, ali kad nešto može, može, a kad nema, kad ne može, onda jednostavno ne može. Tako je i učimo, a tako ćemo učiti i Mateju kad malo poraste. U selu je dosta ovakvih kao što sam ja, mada ima i onih koji su se snašli, koji imaju i kosovska i srpska, pa i evropska primanja. Tuku mesečno i po dve hiljade evra. Ne znaš više odakle sve dobijaju. I smeta mi ta nepravda…

A na pitanje “šta im nedostaje”, gorko se Nenad nasmejao.

– Nedostaje sve. Prvo mi nedostaje sloboda. Jeste danas malo bolje nego što je bilo ranije. Ali, kako da ja sutra moje dete pošaljem u Peć kad ono ne zna albanski. A nema gde ni da ga nauči. U Goraždevcu u školi uče samo ruski. Ali ako će sutra da živi ovde, mora da zna i albanski. Da i ne govorim o nama samima, o dva Srbina i tri politike. O hohštaplerima iz Mitrovice i Gračanice, o tome da će kroz šest meseci, videćete, doći do velikog raskola između onih na severu i nas na jugu. Iako, zapravo, ništa ne zavisi od nas Srba ovde. Uostalom, ni one silne pare za Kosovo, o kojima se govori, do nas nikada nisu došle. Goraždevac je bio osnov za povratak Srba u sva ostala okolna sela. Sada nas više niko ne pominje. A nama ostaje samo to što možemo svima da čista obraza pogledamo u oči.

Iz Goraždevca, pre no što krenemo kući, odlazimo da obiđemo Dresnik u opštini Klina. Pet puta je ovo selo kroz istoriju paljeno i isto toliko puta obnavljano. Pre 1999. u njemu je živelo više od 130 srpskih familija, danas se dim vije iz četrdesetak kuća, u koje su se vratili mahom stariji Dresničani. Iz ovog sela je u Vojvodinu, nakon rata, izbegao i kolega Slaviša. I istinski potresan je bio trenutak kada je s kamerom u rukama stajao u snegu gledajući spaljen i potpuno oglodan kostur kuće u kojoj je odrastao dok se negde iza njegovih leđa sunce gasilo u plodnoj metohijskoj ravnici. Nismo ga ni pitali da li namerava da se ovde vrati. Bilo bi neumesno, ne samo u tom nego i u svakom drugom trenutku.

U samom centru sela i dalje stoji kamena crkvica iz DŽIV veka, posvećena Svetoj Petki. I ona je stradala tokom prošlog rata, ali je obnovljena. A pedesetak koraka niže nje je dom Slavišinog rođaka Borislava Dabižljevića. Njegova je kuća takođe spaljena, pa je morao da radnju, koju je kadgod držao, preuredi u krov nad glavom. Na fasadi se još uvek vide tragovi gelera i rafala, kao i nekog natpisa na albanskom koji nisam razumeo – ali sumnjam da je upućivao na dobrodošlicu.

– Ako nisi ovde, dođu i upale ti kuću. Ili je opljačkaju. Samo posle vidiš da nije ostalo ništa – veli Borislav koga zovu Bane. – Ali nije se desilo da diraju ako je neko u kući, jedan član porodice, dva, svejedno. Ipak, uveče kad zatvoriš vrata ne znaš da li ćeš da osvaneš. Neizvesnost je. Međutim, ne smemo mnogo ni da plačemo. Ma, sve to prođe. Kad živiš ovde, moraš da se družiš sa Albancima, da sa njima sarađuješ, trguješ. Sad normalno idem dole u Klinu, i u opštinu, i u prodavnicu, i u kafanu... Ima i Albanaca poštenih, itekako. Kaže mi jedan od njih, moj dobar prijatelj: Bane, ni ja noćima ne spavam, imam četiri krave i sa sinovima dežuram na smenu da mi ih ne bi ukrali. Lopovi više ne biraju po nacionalnoj osnovi.      

Hitamo ka administrativnom prelazu, u širokom luku obilazeći Srbicu, danas Skenderaj, rodno mesto Hašima Tačija. Prolazimo i Mitrovicu dok na očišćenom putu pod točkovima škripi samo film snega koji je sa obližnjih padina naneo vetar. Mrak je već progutao i srpsku zastavu, koja se, znam, vijori na brdu iznad Trepče, i transportere Kfora, ukotvljene u blizini, a progutao je i Ibar, “rečicu koja vekove razdvaja”. I tog trenutka sam pomislio kako bi mi ovde, baš sad, legao vatromet kakav je na Badnje veče, posle paljenja badnjaka, kao iznenađenje za sve goste manastira priredio otac Sava. Vatromet koji bi jarkim bojama i novim svetlucavim zvezdama obojio nebeski svod, šaljući božićnu poruku mira sve do Kline i Dresnika, kao što se igumanov video ne samo u Dečanima, nego i u Peći i Goraždevcu, možda i u Đakovici, nervirajući zlovoljnike, ali mameći osmeh ljudima čista srca ma koje bili vere i nacije.

Miroslav Stajić