Ravnodušnost prema zlu univerzalna je tema

U isto vreme, nakon pauze od pet godina, izašla  mu je deseta knjiga, „Priče s Marsa”, koju je objavio njegov izdavač “Arhipelag”.Srđan V. Tešin (1971) piše priče, romane, eseje i priređuje zanimljive prozne antologije, a knjige su mu prevedene na više evropskih jezika.

Za “Arhipelag” ste nedavno sastavili antologiju priča o medijima “Četvrtasto mesto”. Da li vam je u tom poslu više pomoglo iskustvo novinara ili književnika?



- Iskreno rečeno, najviše mi je pomoglo moje čitalačko iskustvo, jer sam se za književnost zainteresovao čitajući novinsku kratku priču. S obzirom na to da sam postao pisac kratkih priča, ali i novinar, mogu reći da mi se ispunio dečački san. Kratka priča je nastala u novinama, a to što je i dalje možemo čitati u novinama, govori o njenoj vitalnosti. Moja ideja je bila da pozovem regionalne pisce da napišu novinsku priču o tome šta njima znači čitanje i pisanje novinske priče. Rezultat je, u najmanju ruku, sjajan.



Možemo li danas kroz domaće medije da prepoznamo vlastitu stvarnost?



- Neko je primetio da u domaćim tabloidima zapravo ima viška stvarnosti. Ta se ocena odnosi i na elektronske medije, jer rijaliti programi, defakto, predstavljaju suficit stvarnosti. Ali, kako to već biva s medijima, oni i kreiraju stvarnost. Za tabloidizaciju medijskog prostora su najveći krivci konzumenti petparačkih medija, jer čitaoci i gledaoci diktiraju ukus, njima mediji podilaze, na njih računaju kada analiziraju tiražnost i gledanost nekog medija. Da nismo takvi kakvi smo, ni mediji nam ne bi bili takvi, to je fakat.

Niko sa sigurnošću ne može reći u kojoj stvarnosti živimo i da li postoji samo jedna stvarnost. Nama se svakodnevno serviraju vesti u koje zdrav razum ne može lako da poveruje. Potpuno sam ubeđen u to da hiljade nezaposlenih ljudi poput mene, ne živi u istoj stvarnosti u kojoj žive politički jastrebovi, koji  se, s kupljenim diplomama, gnezde u kakvom ministarstvu na mestu savetnika ili pomoćnika i s nebeskih visina, rame uz rame sa starletama i mafijašima, gledaju s prezirom na nas ponižene i uvređene žrtve tranzicije.



Vaša proza se dosta prevodi u regionu, a jedna priča našla se nedavno u Američkoj antologiji najboljih evropskih priča. Kako čitaoci izvan Srbije doživljavaju vaš književni rukopis, vaše teme?



- Moje knjige su zasad objavljene u Austriji, Sloveniji i Makedoniji, a priče su mi uvrštene u veoma važne antologijske izbore sačinjene za nemačko, francusko, kanadsko i hrvatsko, a sada i za američko tržište. Imam utisak da su teme kojima se bavim u svojim knjigama posebno razumljive čitaocima u regionu, jer smo doskora živeli u istoj državi u kojoj je kulturološki obrazac bio jedinstven.  Uostalom, jezik na kom sam učio da pišem jeste srpsko-hrvatski. Pretpostavljam da čitaoci van nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u mojim knjigama pronalaze ono što je, s jedne strane, univerzalno, kao što je, recimo, pitanje ravnodušnosti prema zlu, a sa druge strane, ekskluzivno i egzotično, te im predstavlja izazov da otkrivaju moj svet.



Kako ste postali član udruženja književnika Kanade?



- Već neko vreme ne plaćam članaranu, tako da je vrlo moguće da sam izgubio status redovnog člana CAA. A do tog članstva sam došao tako što sam svoje prve dve knjige, devedesetih, objavio u Kanadi. Ne mogu reći da je to članstvo ikako uticalo na moju književnu karijeru, ali je ipak bilo podsticajno, naročito 1999. tokom NATO agresije, kada su me iz udruženja kontaktirali i pitali da li treba da me, bukvalno, spasavaju. Na svu sreću, nije bilo potrebe za tom vanknjiževnom akcijom Udruženja književnika Kanade.



Šta se događa u vašoj književnoj radionici?



- Ostajem u  žanru fleš-fikcije, kao i u najnovijoj knjizi “Priče sa Marsa”. Do kraja godine izaći će moja panorama svetske mini priče „Put oko sveta za tri minuta” u kojoj sam, uz pomoć saradnika, sabrao najbolje priče šezdesetak pripovedača sa svih strana sveta.



Radmila Lotina

 

Život u Kikindi



- Živim u Kikindi, ali u svom gradu nemam nikakav kulturni, književni, poslovni, društveni ili politički angažman - kaže Srđan V. Tešin, koga su lokalne vlasti prošle godine smenile sa mesta direktora Kulturnog centra. - Ponekad pomislim da oni koji odlučuju o našim malim životima misle da bolujem od lepre i da me zbog toga treba izbegavati u širokom luku. S druge strane, moj je život postao smisleniji, jer najviše vremena provodim sa svojom decom i aktivno učestvujem u njihovom odrastanju. Profesionalni sam pisac i novinar-slobodnjak, posla imam onoliko koliko ga sebi nametnem, zaradi se malo i nikad dovoljno, ali nema tog novca zbog kog bih žrtvovao svoju slobodu.