Mia Simonović: Danas je luksuz raditi ono što voliš

drame „Tri lica tuge” Željka Jovanovića, u kojoj Mia igra jednu od glavnih uloga. Mia Simonović je iznikla iz glumačke porodice, ona je unuka proslavljenog glumca Stevana Šalajića (1929-2002).

Podsetimo, okosnicu predstave „Tri lica tuge”, koja će u režiji Filipa Markovinovića premijerno biti izvedena 6. marta na Kamernoj sceni SNP, čine priče tri žene različitih generacija, čiju je životnu sudbinu obeležilo Prvo veliko svetsko ubijanje.

– Velika je odgovornost što istinitije prikazati odnos prema ratu, stradanju, gubitku voljene osobe... – kaže mi Mia. – Izazov je tim veći jer kostur strukture predstave zapravo čine tri monodrame. A mi na Akademiji nismo posebno radili monodramu. I stoga mi puno znače rediteljske smernice. Naravno, uvek mogu da se posavetujem sa koleginicama iz predstave, Sanjom Mikitišin i Tanjom Pjevac, ali jako mi je bitan i taj pogled „sa strane”. Jer, kada si sam na sceni, sam moraš i da zaslužiš pažnju publike. Ne sme biti monotono, važni su tempo, ritam, osećaj za to kada treba govoriti tiše, kada glasnije… No, čak i kada misliš da si sve uradio najbolje što umeš, reditelj je tu da te, ako je potrebno, koriguje: „Ovde si me smorila...” ili „Onaj deo nije bio dobar jer te ne razumem šta pričaš...“ - kaže mlada glumica.

Kada je reč o ulogama u institucionalnim teatrima, Mia je bila deo glumačke ekipe komada „Misterija” Petra Grujučića, koji je 2004. na scenu somborskog Narodnog pozorišta postavio Dušan Petrović, a potom se lane našla i u podeli „Večitog mladoženje” po Jakovu Ignjatoviću u režiji Darijana Mihajlovića u SNP-u... 

– Predstava u Somboru mi je puno značila, ne samo zato što se radilo o mom prvom profesionalnom angažmanu, već pre svega jer je bio u pitanju prvi pozorišni kasting na koji sam išla. Ali zaista pravi kasting: ti stvarno nešto pripremiš i izvedeš pred žirijem, koji onda stvarno bira na osnovu onoga što si pokazao... Kada sam dobila ulogu, prvi put sam osetila da sam zaista nešto postigla s tim što radim. Ipak, jedno od najbitnijih dosadašnjih mojih iskustava bila je saradnja sa rediteljem Harisom Pašovićem, koji mi je bio profesor na masteru, na predstavi “Za šta biste dali svoj život”, koja je nastala u koprodukciji u koprodukciji Ist-vest centra iz Sarajeva, Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, Ujvideki sinhaza i Pozorišta „Promena”. Bio je to izuzetno uzbudljivi proces, sa puno ljubavi prema tome što radimo i ljudima s kojima radimo, i sa puno slobode, izuzetno važne na početku glumačkog života... 

Ovim je Mia na najlepši način započela priču o Pozorištu “Promena”, koje će svoj drugi rođendan proslavljati narednih sedam dana, odnosno od večeras do 26. februara.

– Na AUNS četiri godine radiš sa istim ljudima, sa svojom klasom, svojim profesorom, asistentom… Stvarate zajedno, upoznate se, budete porodica… Ali ponovnim osnivanjem Pozorišta „Promena” smo želeli da dobijemo i to da se svi departmani na Akademiji ujedine, pa da sarađujemo i sa likovnjacima, koji nam rade scenografiju, i sa muzičarima, sa dizajnerima zvuka, svetla… Na primer, pre dve godine smo radili “Osećaj brade” Ksenije Dragunske, gde je u ekipi bilo nas 15 sa nekoliko različitih klasa. I u tom smislu je nama glumcima bilo jako značajno što više nismo imali oko sebe samo ljude s kojima smo navikli da radimo, već i mnoge druge s kojima je trebalo naći zajednički jezik i ujediniti se oko jedne ideje. Tada na konkretnom primeru vidiš kakvih sve ima razmišljanja izvan tvoje male glumačke porodice, kakvih pristupa radu… I kako ti funkcionišeš u odnosu na takvo okruženje.

Pozorište „Promena” se, objašnjava Mia, tako pokazalo i kao odlična priprema za susret mladih glumaca sa „velikim svetom”. Ali i, dodaje, kao svojevrsno utočište koje im i sada, nakon završetka studija, pruža određeni osećaj sigurnosti...

– Od početka studija nas je profesor Boris Isaković postepeno uvodio u taj “veliki” pozorišni svet. Jer, kada ulaziš u profesionalnu produkciju kao pojedinac, bez svoje klase, moraš da na vreme prihvatiš činjenicu da starije kolege često nemaju iste prioritete, da novi komad za njih jeste izazov, ali je u isto vreme i posao koji treba odraditi pa ići dalje, posao od kojeg valja živeti, plaćati račune... A večita dilema mladih glumaca je da li prihvatati uloge da bi mogao da se prehraniš ili ne odstupati od svojih ideala i vizija, pa po cenu toga da na kraju radiš neki drugi posao, za koji se nisi školovao. U svakom slučaju, zahvaljujući „Promeni”, moje kolege i ja i da ne radimo ništa, da nemamo posla, ipak znamo da ćemo bar jednom mesečno odigrati predstavu koju volimo da igramo, i to za publiku koja voli ono što se u „Promeni” radi. A danas je zaista luksuz raditi ono što voliš, sa ljudima koje voliš. Tako ću i ja ostati u „Promeni” u predstavama koje sam radila kao studentkinja, mada nije isključeno da će se raditi još neki projekti, poput „Za šta biste...” gde ću, ako me pozove da igram neko od mojih kolega – poziv rado prihvatiti.

M. Stajić

„Pomeri se s mesta”

Mia je još dok je bila na Akademiji glumila u seriji „Pomeri se s mesta” Slobodana Šuljagića, snimljenoj u produkciji Radio-televizije Vojvodina, u kojoj su joj partneri poznata lica novosadskog glumišta Aleksandar Gajin, Gordana Jošić Gajin, Silvija Križan, Atila Mađar, Milovan Filipović...

– Upoznala sam se sa načinom rada „ispred kamere”, koji je za mene bio potpuno nov. Za tri meseca smo, recimo, završili čak 24 epizode, i to tako što danas, na primer, snimamo scenu iz treće, a sutra početak pete i kraj petnaeste. Još važnije, ne jednom mi je reditelj Šuljagić skretao pažnju na to da smanjim gestikulaciju, ili da se stišam, da ne moraju da me čuju u poslednjem redu... Gledano sa strane, uvek se postavlja pitanje ima li razlike u glumi u pozorištu i na filmu. I sada, barem prema mom nevelikom iskustvu, mogu da kažem da je isti doživljaj lika, misija, emocija, ali su glumačka sredstva značajno drugačija. U svakom slučaju, biti deo ovog projekta predstavljalo je veoma značajno isustvo. Ali trenutno me, priznajem, pozorište više uzbuđuje. Naravno, ne bih imala ništa protiv i da snimim film ili novu seriju. Ali pozorištu sam ipak privrženija - kaže Mia Simonović.

Nedelja Promene

„Nedelja Promene” počeće večeras svečanom ceremonijom otvaranja, a sutra su na programu predstave “Putujuće pozorište Šopalović” klase Jasne Đuričić i „Lizistrata ili Porazgovarajmo malo o ratu i miru”. U sredu je “Bure baruta” klase Borisa Isakovića, a zatim će uslediti izvođenja predstava: „Šest lica traže pisca” Davida Alića, “Černodrinski se vraća kući” Ljuboslava Majere, “Obzirna bludnica” (kolektivna režija), “Ručni rad ili tajna jednog pisma” Žana Kloda Danoa, u režiji Nikole Končarevića. U subotu gostuje banjalučka Akademija umetnosti sa Mrožekovim „Emigrantima”, a u nedelju se rođendanska proslava završava koncertom. Sve predstave biće izvedene na sceni u Multimedijalnom centru AUNS (Đure Jakšića 7), osim Šopalovića, za koje je rezervisana učionica broj 12.