Elijarova muza prva je naslikala golog muškarca

slikar svoga vremena. Za razliku od Fride Kalo čija je slava delom potiče iz braka s meksičkim muralistom Dijegom Riverom ili Gabriele Manter koja ju je crpela i iz veze sa Vasilijem Kandinskim, Argentinka Leonor Fini je, po rečima nekih biografa, sama gradila svoju poziciju na umetničkoj karti, mada biografski podaci govore da su i za nju muškarci činili čuda.

Pol Elijar joj je napisao pesmu, Žan Žene je pisao inspirisan njenim „perfektnim crtežom„; Žan Kokto je nazivao „božanskom heroinom„. Bila je jedna od najviše fotografisanih ličnosti dvadesetog veka, a i pored toga danas poznata manjem krugu ljubitelja umetnosti, pre svega nadrealizma. Bila je kraljica pariskog boemskog života, stalno prisutna u novinama, što zbog svojih slika, ilustracija, pozorišnih kostima, a što i zbog životnog stila.

Rođena je u Buenos Ajresu 30. avgusta 1907. godine, a odrasla je u Trstu u Italiji. Majka Italijanka udala se za bogatog poslovnog čoveka i sa njim otišla u argentinsku prestonicu, ali je on, kao pripadnik zilota, tražio da se živi u siromaštvu. Majka je zajedno sa malom Leonor došla nazad u roditeljsku kuću u Trstu. Otac Erminio je čak pokušao da kidnapuje devojčicu, tako da je jedan period detinjstva provela maskirana u dečaka, kad god je izlazila iz kuće. Ovo maskiranje je ostavilo dubok trag na Leonor i kasnije u njenom životu igralo značajnu ulogu. Još kao devojčica znala je da želi da se bavi umetnošću, potaknuta trpljenjem u drugoj traumi tokom ranih tinejyerskih godina. Bolest očiju koju dobija tražila je da nosi zavoje i da bude danonoćno zaključana u zatvoru tame u kojoj nije imala izbora osim da razvije unutrašnju viziju. Tokom dugih perioda mraka, nastala je vizuelizacija fantastičnih slika, koje su kasnije postale deo njene umetnosti. Zbog neprikladnog ponašanja je izbačena iz tri škole, ali je volela da crta i slika, tako da je ubedila majku da joj dopusti da studira umetnost. Po sopstvenim rečima, još kao dete ispitivala je odnos prema smrti i odlazila u mrtvačnice da posmatra tela izučavajući anatomiju. Ta svoja čudna interesovanja utiskivala je u um uspevajući da stvori emocionalnu distancu i posmatrajući sve kroz sopstvenu estetiku i gradeći ikonografiju koja je prati čitav stvaralački put. Bila je strastveni čitalac i do kraja svojih tinejyerskih godina je pročitala sve radove Frojda, brojne kljige iz umetnosti, kada poseban pečat na nju ostavljaju Obri Berdslija i Gustav Klimt.

Sa 17 godina odlazi na studije u Milano u kome je 1929. predstavila svoj rad u galeriji Barbarouk, ali u to vreme centar umetničkog života je Pariz u koji se seli. Zaljubljuje se u italijanskog princa Lorenca i pridružuje mu se u Parizu, u avgustu 1931. godine, sa namerom da se uda za njega. Pošto ljubavna priča između njih dvoje nije imala srećan kraj, Leonor je ostala u Parizu a Lorenco se, neoženjen, vratio u Milano. Kao ambiciozna 24-godišnja devojka, nije gubila vreme. Uskoro je ušla u pariski krug umetnika, a nadarena da sklapa prijateljstva, lepa i prijatna, pametna i topla, postala je nezaobilazni gost na zabavama i privatnim izložbama pariskog kruga. Družila se sa Elijarom, Pikasom, Maksom Ernstom, Anrijem Kartije Bresonom i Dalijem.

Prvu izložbu održala je u galeriji Bonjean koju je vodio Kristijan Dior pre nego što se preorijentisao na modu. Kritika je dobro prihvatila i ovu, prvu samostalnu izložbu koju je upriličila jedna žena slikarka, kao i naredne, a uspeh ju je doveo u kontakt sa velikim brojem nadrealista.

Godine 1942. naslikala je golog muškarca, koji je ujedno i prvi takav akt naslikan ženskom rukom. I u stvarnom životu, Leonor je rušila granice. Sama je govorila da skoro nikad nije živela samo sa jednom osobom i da je više volela neku vrstu komune, u svojoj kući punoj mačaka, koje su joj takođe bile opsesija, i u društvu svojih prijatelja, jednog muškarca koji je više bio ljubavnik i drugog koji je više bio prijatelj.

Dakle, zatim, dvojica italijanskih aristokrata i 17 mačaka, dvorcu u kome je stvorila pomalo jezivu, teatarsku atmosferu, sa draperijama, skeletima, lutkama, orijentalnim tepisima, kostimima za pozorište. I sama se oblačila neobično, u orijentalne haljine, ili široki kimono, sa kosom podignutom visoko ili razbarušenom. Stvarala je umetnost i sama je bila umetnost. Umela je da privuče pažlju gde god se pojavila, makar i tako što bi kosu ofarbala u plavo, zeleno, zlatno, ili tako što bi se na nekoj zabavi pojavila obučena samo u belo perje i čizme. Govorila je da je oduvek živela i stvarala sopstveno pozorište. Posleratno vreme je u Parizu donelo i novu modu pravljenja maskembala na kojima je Leonor Fini bila u svom elementu. Svako njeno pojavljivanje na maskembalu u neponovljivim kostimima je obavezno slikano i za magazine i naslovne strane. To joj je donelo i nove angažmane za pozorišni kostim. Ali pre svega, Fini je sebe videla kao umetnicu. Slikala je snove i nadrealne svetove, tvrdila da su snovi glavni izvor njene imaginacije. Tokom života postigla je i veliki međunarodni uspeh, izlagala širom sveta, ali posle njene smrti pomalo je zaboravljena i ostavljena po strani.

Leonor Fini je umrla 28. januara 1996. godine u Parizu.

Suzana Spasić

Nije trpela Bretonov diktat

Maks Ernst, sa kojim je bila u ljubavnoj vezi, upoznao je sa Bretonom i ostalim nadrealistima. Dali ju je opisujući je Bretonu rekao da je tipični „mali buržoaski mentalitet„. Upravo zbog neslaganja sa Bretonom, koji je bio poznat i kao ženomrzac, nije postala član njegove grupe, ali je učestvovala na njihovim izložbama. Njije trpela Bretonov diktat, a u polemici o nadrealizmu stala je na stranu Dalija. Njene dve slike su 1936. godine prikazane na izložbi nadrealista u Londonu  i odmah izazvale skandal. Na slikama su prikazane mlade žene u bizarnom i napola erotskom ritualu. U Parizu je Leonor Fini imala bolji prijem i kritike i publike.