Ninine mustre: Udah i osmeh
NOVI SAD: Imam u telefonu jednu aplikaciju koju već godinama koristim, a podešena je da se oglasi na otprilike svaka dva sata, od 8 ujutro do 10 uveče.
Zvuk kojim se oglašava je nežni zvuk pevajuće činije koji liči na zvuk zvona i kada god se oglasi, uz njega se pojavi poruka „diši i nasmeši se“. To je moj svakodnevni podsetnik da se više puta u toku dana setim da udahnem lagano i duboko, da napravim mali predah u mislima i u osećanjima bez obzira na to u kakvom se okruženju ili raspolženju u tom trenutku nalazim.
Dešava se povremeno da prečujem taj zvuk, ali je ipak veći broj situacija u kojima poslušam savet koji sam sama sebi dala. Primećujem da se u tim momentima moje raspoloženje stvarno promeni. A onda, kada primetim da mi je već od jednog produženog i smirenog udaha i izdaha praćenog osmehom bolje, tada mi nekako bude još bolje, pa ako sam u prilici, ponovim nekoliko puta te radnje. I baš mi prija. Ta jednostavna, kratka, namerna i svesna aktivnost čuda čini u mom energetskom sistemu. Nemam instrumente da to izmerim, ali sam uverena da to dovodi do promene u frekvenciji kojom moje biće vibrira i da to ne menja samo moje raspoloženje nego i stvarnost oko mene. Zapravo, menja se moj ugao gledanja na stvarnost oko mene, a to onda po zakonima kvantne fizike utiče kako se ta stvarnost oslikava, tj. na koji se način materijalizuje. Zbog ludih okolnosti u kojima svi živimo, upadam i ja u stanja nervoze, nezadovoljstva, ljutnje, pa povremeno i očaja pitajući se kuda ide ovaj svet i šta se dešava sa dušama ljudi, zbog čega smo se tako okamenili i udaljili jedni od drugih. Ako mi se u sred takvog raspoloženja dogodi (a dogodi se često baš tada) da se oglasi moj podsetnik, taj duboki umirujući udah i osmeh, svaki put me iznova vrati u neko noramlno stanje i natera da pomislim da imam mnogo razloga da budem zahvalna životu, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ga uopšte živim. Setim se da sigurno ima mnogo više razloga da budem srećna što baš u ovom trenutku živim na planeti, nego da negodujem zbog svega onoga što se na njenoj površini događa. Ne znam koji su to sve razlozi, ali sama pomisao na to dok traje taj dugački, umirujući udah i izdah meni donese neko olakšanje, kao da se upali neko svetlo.
Podsetnik me vrati u prirodno stanje čiste životne radosti koja postoji sama za sebe, kao osećaj sreće što sam dobila priliku da živim, da se radujem, da tugujem ili šta god da osećam. Sve su to iskustva kojima bogatim svoj život, a koja ću da gajim i negujem zavisi od ličnog izbora koji u svakom trenutku sama pravim. Moj svakodnevni podsetnik me podseća da biram ona stanja zbog kojih ću da sijam i sebi i drugima, a ako nekom svetlo smeta, e, pa šteta.
Nina Martinović Armbruster