Depresivcima prija redukovano životno ustrojstvo

Budući da u tom poslu i inače nema direktnog telesnog kontakta između terapeuta i pacijenta, odstojanje od otprilike dva metra za vreme razgovora dovoljna je prevencija zaraze virusom korona. Osim toga, ova zemlja ima sistem jedinstven u Evropi u kojem je privatna praksa pod okriljem države, pa dolaze i klijenti kojima zdravstveno osiguranje plaća psihološku pomoć, što stručnjacima daje poseban uvid u mentalno stanje šire populacije tokom vanrednih mera.

Jasna Šrag, Novosađanka sa trajnom adresom u Štutgartu, 2013. godine je, posle završenih studija psihologije, a nakon toga i psihoterapije, otvorila svoju ordinaciju u centru tog nemačkog grada.

– Moji pacijenti nisu psihijatrijski slučajevi, već je uglavnom reč o osobama koje imaju problema sa strahovima, depresijom, kao i psihosomatskim poremeajima – dodaje Jasna Šrag. – Otkako je nastupila kriza povezana sa virusom COVID-19, nisam primetila porast javljanja, ali je korona svakako konstanta u razgovorima, prisutna na rubovima ličnog skupa tema, ili se oseća kao latentna obojenost trenutnog životnog osećaja. Od pacijenata često čujem da imaju mnogo manje straha od samog virusa, koliko od posledica trenutne situacije na privredu, finansije, ouvanje radnog mesta, nastavak studija itd. Prisutna je iritacija zbog ogranienosti društvenih kontakata, iako su restrikcije mnogo blaže nego u Srbiji. U oblasti Baden-Virtemberg imamo zabranu okupljanja, dozvoljeno je kretanje u javnosti samo pojedinačno ili u paru, osim ako se ne radi o roditeljima sa decom. Taj osećaj smanjene lične slobode i kontrole nad događanjima je tema sa kojom se mnogi iz nemačkih posleratnih generacija suočavaju prvi put u životu. Moja je pretpostavka da bi sadašnja događanja tek nakon povratka u „normalu” mogla pokazati određene posledice u zavisnosti od osobe i njene psihičke strukture. Iskustvo da život u jednom trenutku može da bude postavljen naglavačke, da sve reference na koje smo navikli mogu da se izgube, spoznaja je koja baca dugačku senku i ostaje pohranjena u psihičkom sistemu. Da li će ga ona u određenim budućim momentima ili čak trajno oslabiti, zavisi ipak od ličnog nivoa rezilijencije, što bi se reklo, od ličnog psihičkog „imunog sistema”.

Govoreći o specifičnom i iznenađujućem ponašanju koje je primetila ne samo u ordinaciji nego i na ulici, napominje kako ljudi pod pritiskom prvo uključuju modus prilagođavanja i preživljavanja, zbog čega su sposobni da savladaju stanja i zadatke koji su im u normalnim okolnostima izgledali kao nemogući.

– Trenutno imam sa jedne strane pacijente koji izveštavaju upravo o smanjenom intenzitetu straha u društvenom okruženju gde je opšti nivo straha povećan – kaže ona. – Depresivni pacijenti, koji su život doživljavali kao mnoštvo impulsa i zahteva nad kojima nisu imali nikakav „pregled”, opisuju psihičko olakšanje i bolju orijentaciju u uslovima u kojima su strukture i zahtevi „pojednostavljeni i pregledniji”, što se može reći za postojeću situaciju. Mnogi se u nedostatku spoljašnjih impulsa okreću ka sebi, ka svom unutrašnjem psihičkom prostoru. Sortiraju iznova životne prioritete i razmišljaju o onome što im je zaista važno, doživljavajući to kao novo i veoma prijatno. Redukcija na egzistencijalni minimum ili čak status ljuo u određenim životnim područjima poklanja vreme za dublje opažanje sopstvenih misli, osećanja i želja. Jedni opisuju svoje stanje kao proces ličnog pročišćenja. Drugi opet pronalaze ili pročišćavaju kanale ka sopstvenom humoru, što smatram veoma pozitivnim za ljude u južnoj Nemačkoj, kod kojih u uobičajenim okolnostima pre dominiraju ozbiljnost, rezervisanost i svojevrsna emotivna uštogljenost. Dakle, reakcije su zaista različite.

Ovih nedelja zapažamo mnoge primere solidarnosti, ali isto tako i njene suprotnosti: posebno se polemiše o apelu na građane ne samo u Nemačkoj nego i u drugim evropskim državama, pa i u nama susednoj Republici Srpskoj, da komšije ili poznanike koji se ne pridržavaju propisanih mera samoizolacije prijave nadležnim institucijama.

– Kao i svi ostali fenomeni, i solidarnost je jedan kontinuum i ima svoje granice i na negativnom i na pozitivnom polu. One su uglavnom postavljene tamo gde je (objektivno ili imaginativno!) ugrožena sopstvena egzistencija. Ipak, mi se trenutno još uvek krećemo u okviru jednog podnošljivog intervala u kojem time što pokazujemo solidarnost nije ugrožen sopstveni opstanak. Taj interval je i nadalje rastegljiv i nije dostigao svoj maksimum, iza kojeg bi pokazivanje solidarnosti bilo ili otežano ili nemoguće. Ali kao što i sam narod kaže da izuzeci potvrđuju pravila, i tu ima izuzetaka – napominje.

Mnogi u Srbiji ovo stanje uporedili bi sa bombardovanjem, posle kojeg još dugo nisu mogli da budu spokojni, pa su im i sami zvuci grmljavine ili putničkog aviona unosili nemir. Posle ovog iskustva, ostaće slike lica sa maskama koje prikrivaju izraze i otežavaju instinktivnu neverbalnu komunikaciju, pa i medicinskog osoblja u skafanderima, jedinih, a ponekad i poslednjih ljudi koje su oboleli viđali u višenedeljnoj izolaciji.

– Iako postoje sličnosti između iskustava za vreme bombardovanja i trenutne krize, postoje i razlike. Za vreme bombardovanja, ljudima je bilo jednostavnije da definišu „neprijatelja”. On je bio fokusiran i vremenski i prostorno. Trenutni neprijatelj je golim okom nevidljiv i povrh toga: globalan. Tu se radi o „traumatičnim” iskustvima druge vrste. Ono što mogu da zamislim kao posledicu jeste povećan nivo opšte psihičke napetosti iz kojeg bi rezultirao pojačani senzibilitet za teme sa kojima smo trenutno suočeni: ograničenje slobode kretanja, gubitak osećaja kontrole i sigurnosti, pouzdanost snabdevanja neophodnim namirnicama itd. Da li će se nakon krize povećati kvantitet u formiranju kliničkih simptoma kao što su opsesivno-kompulsivni, anksiozni ili depresivni poremećaji, ostaje da se vidi. Pritom ipak ne treba potceniti ljudsku sposobnost prilagođavanja i duboku potrebu za poverenjem, u sebe, u druge, u život. Bez njega, život je ne samo nezamisliv nego i nemoguć. Sa poverenjem je čak i u krizi moguće pronaći novi smisao i živeti ga nakon krize – zaključuje Jasna Šrag.

Slađana Milačić