Psihoterapeut dr Engvin San Džast: Kako isceliti traume

Engvin je direktor Centra za socijalne traume u Arizoni i ACST International, a radila je kao savetnik za Studije zavisništva od droge i alkohola na univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Radeći s pacijentima koji su imali česta ponavljanja traumatičnih događaja kao što su saobraćajne nesreće uočila je određene zakonitosti, ali tek kada se upoznala s metodom sistemskih konstelacija Berta Helingera (kod nas se ova metoda zove porodični raspored ili poredak ljubavi) kockice su joj se uklopile u mozaika.

Da li biste nam objasnili šta je za vas trauma i kako nastaje?

"Trauma je rezultat povrede tela ili duše. Ipak, u stvarnosti, ova dva stanja se često preklapaju, jer i psihološki šok i fizička povreda uvek imaju fiziološku komponentu koja dovodi do stresa. Trauma je i potencijalno kolektivni fenomen koji nije ograničen na jedno, individualno i isključivo spoznajno iskustvo. U suštini, trauma je odgovor na velika i nepredvidiva životna iskustva koja dovode do različitih nivoa „prekinutih veza“. To može dovesti do fragmentacije koja se očitava kao neosetljivost, obamrlost, hiperaktivnost, dezorientacija u vremenu i prostoru... Mnogi traumatizovani pojedinci, porodice i zajednice takođe doživljavaju dubok osećaj otuđenja, očaja i podeljenosti u odnosu na porodicu, prijatelje i veće matrice koje podržavaju ljudski život. S druge strane za nas, kao ljudska bića, trauma je takoreći neizbežna komponenta u evoluciji nas samih, našeg sveta i moći velikih i misterioznih sila koje oblikuju našu kolektivna sudbinu".

Da li se traume pojednica razlikuju od trauma porodice ili društva?

"Prvo pravilo ekologije je da je sve međusobno povezano. Tako da se individualna, porodična i kolektivna trauma preklapaju i međusobno povezuju na više nivoa što možda nije odmah očigledno. Čak i naizgled slučajni događaji se ne odvijaju u vakuumu: mnogi simptomi se ne mogu u potpunosti razumeti bez sagledavanja pojedinca kao dela mnogo veće celine kojoj pripadaju porodični odnosi i istorijski kontekst. Zbog ovih razloga, iluzija je, ako se trauma posmatra kao nešto što se manifestuje unutar pojedinaca. Čak i kada se radi s jednom osobom obuhvataju se mnogi međusobno povezani sistemi koji se na kraju proširuju na oblast globalnih socijalnih problema kao što su sukob između muškaraca i žena, zlostavljanje dece, zavisnost, rasizam, genocid, rat, politički nemiri, glad, migracije, prirodne katastrofe i epidemije. To sagledavanje šire slike pomaže ne samo klijentima, nego i nama profesionalcima da pronađemo više načina i mogućnosti da se nosimo s ovim izazovima".

Kroz svoj rad došli ste do zaključka da se traume pojedinca ponavljaju čak i transgeneracijski. Da li nam možete objasniti zašto se taj obrazac ponavlja?

"Sada znamo, posredstvom epigenetike da životne situacije koje su preplavljene emocijama i rezultiraju nerazrešenom traumom mogu da se prenose kroz genetske otiske. Inače epigenetika je nauka koja proučava promene koje se dešavaju izvan DNK niza, a prenose se s generacije na generaciju mimo poznatih pravila nasleđivanja. To su znali i drevni narodi kao što su indijanski šamani i isecelitelji u Americi. Oni su smatrali da pojedni događaji ili dela mogu da utiču na sedam generacija. Istražujući, došla sam do toga da se traume ponekad događaju i na godišnjicu prethodnih, nerazrešenih trauma. U folkloru i nekim izvornim tradicijama za takve ponavljajuće mustre se kaže da su prokletstva".

Da li biste nam to objasnili na nekom primeru iz prakse?

"Dala bih primer pogibije jednog francuskog mladića koji navodi psihijatar Šucenberger. Mladić je u Parizu poginuo tako što je otvorivši vrata od lifta promolio glavu da vidi gde je kabina, jer je nije bilo, da bi mu se potom ona sručila na gavu... Pre ovog nemilog događaja mladić je krenuo od kuće u nameri da u pekari kupi tortu s kraljevskom krunom, jer se tog dana u Francuskoj slavio praznik Sveta tri kralja. Običaj je u Francuskoj, da se ovaj praznik proslavlja u krugu porodice sladeći se kolačem u koji se sakriva kruna. Ona osoba koja pronađe krunu u svom parčetu biva proglašena za kralja odnosno kraljicu i dobija tu krunu… Kasnijim istraživanjem Šucenbergerova je doznala da je jedan njegov predak glasao da kralj Luj XVI i njegova kraljica Marija Antoaneta odu na giljotinu, a njih je rulja zvala pekar i pekareva žena..."  

Koliko su vam sistemske konstelacije, odnosno metoda Berta Helingera, pomogle da dublje razumete svoje pacijente?

"Kada sam 1997. godine pohađala prvu radionicu Berta Helingera u SAD, odmah mi je postalo jasno da ova metoda koja radi s informacionim poljem, može da se primeni i kod trauma. Vremenom, sam shvatila da su mnogi od problema koje sam videla kao individualne, zapravo povezni sa porodicom i ostalim većim sistemima, a nekad se protežu kroz više generacija. Važno je naznačiti da, iako se rad Berta Helingera prvobitno fokusirao na porodicu, on je posle 2000. godine već počeo da primenjuje svoju metodu na veće sisteme. Taj rad je postao poznat kao „Sistemske konstelacije” (kod nas kao porodični raspored ili poredak ljubavi)".

Šta je to informaciono odnosno morfičko polje i kako ono deluje?

"Prema američkom biologu i istraživaču Rupertu Šeldrejku morfičko polje je nevidljivo energetsko polje koje nas okružuje i koje nosi određene informacije. Naša je svest je povezana s morfičkim poljima s kojima deli informacije. Ovih polja ima bezbroj, a svaki pojedinac, jedinka ili bilo koji oblik života može biti deo više morfičkih polja i tako doprinositi kolektivnom polju u kojem se nalazi. Iako su morfička i informaciona polja povezana, ona nisu jedno te isto. Prema ovoj teoriji, naši geni koji putuju kroz vreme služe i kao primaoci i kao prenosioci nasleđenih informacija. Teorija o postojanju globalnog informacionog polja zasniva se na tome, da sve postojeće na našoj planeti ima svoje sopstveno energetsko polje i njemu odgovarajuće zračenje. Ovo zračenje nosi informaciju o svojstvima vlasnika i o tome šta se s njim dogodilo…"

Kako se ovakva znanja mogu koristiti u sistemskim konstelacijama?

"Kada ljudi koji predstavljaju sistem zakorače u ovo nevidljivo polje, oni dobijaju pristup informacijama o životima, vezama i osećanjima koje oni predstavljaju. Prethodno skrivena dinamika koja utiče na sistem postaje vidljiva kroz ponašanje učesnika i često mogu da se uoče pokidane veze i disfunkcionalna zapletanja, koja obuhvataju ne samo našu nego čak više generacija. Profesor Šeldrejk takođe smatra da informaciono polje može da postoji odvojeno od tela i da mesta takođe imaju pamćenje koje pesnici i pisci veličaju kao genius loci odnosno kao duh mesta".

Da li mesta koja su bila poprište velikih bitaka ili patnji (kao što su logori u II svetskom ratu) takođe pamte?

"Prema mom iskustvu, mesta velikih patnji, nerešenih trauma i iznenadnih smrti poput poprišta bitaka, koncentracionih logora, soba za mučenje, pogroma, nuklearnih nesreća, ubitačnih cunamija, poplava, lavina, klizišta, nekontrolisanih požari, spaljivanja veštica i jeretika, masivnih grobnica i čak nekih groblja, nose taj duh mesta i njih mogu osetiti oni koji su osetljivi na takve događaje. Rupert Šeldrejk ova mesta naziva crnim tačkama. Australijski Aboridžini veruju da svaka svesna aktivnost ili proces koji se odvija na određenoj lokaciji ostavlja za sobom vibraciju u zemlji. Ova shvatanja su takođe prikazana u literaturi, pozorištu, filmu i usmenom predanju, kao ukleta ili zaposednuta mesta. Ova mesta su tabu u domorodačkim tradicijama, često zbog straha od osvetoljubivih duhova".

Na ovim prostorima (Balkana) se puno ratovalo i bilo je mnogo unesrećenih porodica. Čini mi se da nema porodice u kojoj neko nije stradao. Kako razrešiti taj konflikt da se više ne bi ponavljao ne samo na ličnom nivou, nego i na društvenom?

"U regijama koje su tokom istorije bile često poprište sukoba, kao što je Balkan, isceljenje možemo početi oslobađajući se ideje da su jedino vojnici ti koji ratuju. Svako, bez obzira na pol, godine ili sistem verovanja učestvuje kroz ulogu žrtve ili zločinca. Isto tako, bitno je shvatiti da žrtve jedne grupe mogu videti suparničku grupu kao zločince, dok ta grupa može osećati da su oni ti koji su žrtve i da moraju da se osvete. Ovo samo može podstaći novi ciklus nasilja. Percepcija o tome ko je žrtva, a ko zločinac se može menjati kroz vreme. Traume se ponavljaju kada je istina sakrivena i kada se poriču zločini protiv čovečanstva, kada žrtve nisu priznate, niti im je odana počast, i kada oni koji su odgovorni ne osećaju nikakvu grižu savesti".

Šta se tada dešava?

"Zadatak isceljenja se tad prenosi na sledeće generacije. Isceljenje zahteva vreme i strpljenje, otkrivanje istine, priznavanje žrtava i njihovih patnji, davanje prilike zločincima ili njihovim predstavnicima da se pokaju, a ponekad i obeštećenje. Na kolektivnom nivou dan ili dani oplakivanja, rituali iscelenja i ceremonije koje obuhvataju celu zajednicu ili naciju trebali bi biti neophodni".

Trauma može biti posledica nekog događaja iz daleke prošlosti, koji se dogodio nekom pretku, a mi ne znamo za njega, jer je on porodična tajna. Na koji način se tada isceljuje trauma?

"Sam događaj po sebi ne izaziva traumu. Ona je rezultat našeg odgovora, naime, svima je poznato da neki događaji mogu izazvati traumatičan odgovor kod nekih ljudi, dok kod drugih ne. Kada imamo problem s nekom porodičnom tajnom i ili imamo oskudne ili nepouzdane informacije, tada nam u radu mnogo može pomoći informaciono polje. Terapeut je obučen da shvati šta mu to polje govori. Ponekad, informaciono polje nam može dati bitne naznake o informacijama koje nam nedostaju kroz sinhronicitete, slučajnosti i snove".

Marina Jablanov Stojanović