Ninine mustre: Posebna

Pa mi smo svi posebni! Šta znači poseban? Po sebi? Da, kao i priseban. To je kad si pri sebi. Kad donosimo neke živonte odluke (a sve su životne, pa i one najsitnije) trebalo bi da ih donosimo po sebi. Po svojim unutrašnjim osećajima iz dubine sebstva, sopstva... kako god ga nazivate. Recimo da svoje svakodnevne izbore i činimo u većoj meri po sopstvenom osećaju, ali i dalje nam život nije ništa posebno, plate ništa posebno, provod ništa posebno, sve nešto ništa posebno. To je zato što fali prisebnosti. One gore spomenute prisebnosti. Kada smo pri sebi, što uglavnom, nismo.

Pri telefonima smo, pri slovima na papirima i na ekranima smo, i pri slikama sa tih papira i ekrana smo... pri sebi baš često i nismo. A trebalo bi da jesmo. Trebalo bi da zapitamo sebe kako da pronađemo tu radost u sebi, šta tog trenutka možemo da uradimo da izazovemo taj duboki osećaj radosti koji iskri u svakom živom biću? Možda samo da promenimo način na koji sedimo? Duboko udahnemo? Pa još koji put. Pa se setimo nečeg lepog ili zabavnog što smo sami sebi priredili. Ako nismo baš nikad ništa lepo sebi priredili, onda zamišljamo kako bismo to učinili. I budemo svesni tog osećaja i sa njim radimo sve ono što smo odabrali da radimo, ili trenutno iz nekog drugog razloga radimo u svakodnevici. I tako ćemo biti posebni. Posebni među posebnima. Da, jer svi smo posebni. Svako od nas ima neku svoju iskru i neku svoju radost i samo svako za sebe može da oseti šta je to. I da počne od sitnih uživanja, u mirisu cveća na primer, ili u promeni načina na koji sedi. A onda nas osećaj radosti kojim zavibriramo, povezuje sa drugim bićima na istoj frekvenciji. Tako se osećaj radosti umnožava. U svakodnevnom životu to znači da ćemo sa više radosti obavljati, shvatati, prihvatati ili iza sebe ostavljati ono što se ostaviti treba, (uz zahvalnost na onome što smo zahvaljujući njima naučili) i sve to obavljamo ponavljam, sa mnogo više radosti. Prirodno je da ćemo biti uspešniji i zadovoljniji, šta god da radimo.

Možda cela ova priča nema mnogo smisla. Verujte mi da vredi ponovo je pročitati. Ili će vredeti u nekom trenutku. I možda je baš dobro da negujemo tu svoju posebnost barem nekoliko minuta na dan. Možda nam pređe u naviku, pa malo, malo, pa širimo neku radost. Lepo nama, lepo svima oko nas. A to što smo svesni, pa i u trenucima najveće radosti svesno biramo šta radimo i kako se ponašamo jer smo svi povezani, pa svima širimo samo radost, to je najlepše od svega. Jer tada se kupamo u radosti. Svi smo mi posebni kada smo prisebni. A život donosi sve više radosti.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com