Uzbekistanski grad Nukus ZABORAVLJENI ŠARM SOVJETSKOG SOCIJALIZMA „PO MERI ČOVEKA” usred crvene pustinje

Nikad nisam video tako savršen socijalistički grad, gotovo utopiju, kao što je Nukus u Karakalpakstanu. Široki bulevari, zgrade do šest spratova, cveće i neverovatno mnogo zelenila, biciklista i dece koja se igraju. Grad je veličine Novog Sada i izgleda kao čistije, zelenije i humanije Novo naselje. Ali, prvo i osnovno, zašto neko uopšte želi da ići u Nukus?

U Karakalpakstan, republiku Uzbekistana koja je veća od ostataka Uzbekistana, došli smo pre svega da vidimo Aralsko more, bolje reći da ne vidimo, jer se povuklo, i posetimo grad Mujnak, sa zarđalim trulim ribarskim brodovima na mestu gde je nekad bila fabrika konzervi i Aralska rivijera, sad sivo-oker pustinja. Da bismo tamo došli, morali smo prvo do glavnog grada, Nukusa, gde je smeštaj obilat i jefin (plaćali smo sasvim nov i savršeno namešten stan na glavnom trgu sedam evra po osobi), a o kome nismo znali puno. Ali smo se oduševili.

Naime, Nukus je izgrađen tek tokom pedesetih kao „planski grad”, tako da bude „po meri čoveka”. Pošto je u pustinji, a sav je u zelenilu, shvatili smo da postoji neki „Dubai-metod” kako se ovo zelenilo održava i kad se približite travnjacima i neverovatno širokim i gustim drvoredima, vidite brojne kanale, cevi, ekstenzivno navodnjavanje – sve neophodno da se u sred srca pustinje napravi oaza. Palate (u svojetskom i novom stilu), novi automobili, dečja igrališta, neverovatno puno dece (zaboravljen prizor u istočnoj Evropi), ljudi koji vas zaustavljaju i zapitkuju odakle ste i žele vam dobrodošlicu, savremeni „hipsterski” restorani... Nije ono što se očekuje od „ekšovjetske zabiti” ali ko vam je kriv što ste to očekivali. A niste očekivali ni da naiđete na krdo kamila koju mali kamilar tera preko yade i izvinjava se - ovde su one kao kod nas krave. Nikakvo čudo. Nama jeste.

Karakalpaci su sličniji Kazasima nego Uzbecima i imaju mnogo azijskije crte lica. Karakalpacima je kazaški „bratski jezik, ali malo smešan i grub”, a Kazasi u nacionalističkom zanosu smatraju da je to SSSR uradio namerno i da je 1936. Karakalpačka SSR prebačena iz Ruske SFR u Uzbečku SSR umesto Kazašku SSR čisto „da bi manje Kazaha bilo u Kazahstanu”, iako zaboravljaju da je ceo severni Kazahstan etnički bio ruski. Čak kažu da Karakalpaci nemaju ni pravo ime - zovu se po crnim šeširima (kara kalpak) koje su nekad nosili.

Danas su potpuno sovjetizovani i niko ne nosi ove šešire, ali ih prodaju kao lepe suvenire. Možemo ih prevesti kao „Crnošeširce”, što je OK ako već imamo Crnogorce. Inače, Karakalpakinje (ako se tako kaže) izuzetno su lepe, iako dominantno kosooke, crnokose i - izrazito pegave. I drčno posmatraju muškarce – očit ostatak turanskog matrijarhata – yaba stoleća islama. Mnogo su manje sklone da nose marame - moda im je lepša, nevulgarna verzija ženstvenosti koja je na sredokraći slobodnog i čednog, nešto kao kod nas do rata 1992. i sankcija i pre „karleušizacije” društva i „mimimercedezacije” žena.

Malo ljudi zna kakve su se drame devedesetih dešavale u centralnoj Aziji, a još manje da su svi ovi Azijati gotovo sve rešili mirnim putem, osim građanskog rata u Avganistanu između islamista (gde Tayici čine 40 odsto populacije) i građansko-sovjetske sekularne opcije. Naime, 14. decembra 1990. u vreme Gorbačova, ASSR Karakalpakstan je proglasila nezavisnost od Uzbekistana i postao 16. ravnopravna republika SSSR. No, SSSR nije nikad stigao da razmatra ovu, kao ni druge slične odluke, jer je ubrzo nastao puč, kao i Bjelovješki sporazum, te se SSSR raspao. Ali, Karakalpakstan nije hteo nazad u Uzbekistan, a Uzbekistan nije hteo da ratuje i šalje vojsku već pregovara. Uspelo je. U januaru 1993. Karakalpakstan je potpisao sporazum o ponovnom ulasku u sastav Uzbekistana, sa klauzulom u ustavu da se može otcepiti referenduomom i ima pravo veta na bilo koju odluku koja se tiče Karakalpakstana (i Uzbekistan može staviti veto ako mu se ne sviđa odluka lokalnog parlamenta i vlade). Sve rešeno mirno i sad je to država u državi kao Republika Srpska ili Čečenija, ali bez krvi i mržnje. I posle mi,

Jugosloveni, Kavkasci, Ukrajinci, Rusi, Moldavci i ostali se hvalimo da smo Evropa i superiorni u odnosu na Azijate. Nedavno opet bilo nemira oko sporne odluke Ustavnog suda, sledili sukobi i pretnji otcepljenjem, ali je predsednik Šavkat Mirzojojev doleteo iz Taškenta i obratio se s balkona okupljenima da je odluka van snage. I to potomci Tamerlana rešavaju tako, a civilizovani Evropljani ne mogu bez veše stotina hiljada grobova.

No, biser Nukusa (Nekis na karakalpačkom) je Državni Muzej Igora Savickig, sovjetskog ukrajinskog umetnika i ekscentričnog filantrop iz Kijeva kojije dobio priliku da živi i radi kao rukovodilac u Nukusu. Zbog udaljenosti grada u sred pustinje Kizil-Kum, imao je slobodu i dovoljno

smele saradnike da otkupljuje cenzurisana dela sovjetske umetnosti i avangarde i tako je nastao ponos grada. Impresivan je i u centru centra grada, i ima drugu najveću kolekciju sovjetske avangarde u svetu. Moj lični favorit je Ural Tansikbajev, koga su zvali „uzbečkim Gogenom”. Kupio sam stari kalendar sa reprodukcijama za neke male pare i već uramio četiri slike i okačio u svoju kolekciju reprodukcija.

Da na brzaka nabrojim šta sve fascinirama u gradu – „Koka-Kola” prodaje svoj proizvod u Rusiji pod imenom „Dobrij Kola”. Saznao sam to slučajno jer sam kupio da probam limenku uzbekistanske „Apa-kole” i video da ima isti ukus. Pogledam konzervu i video da je vlasnik brenda zapravo „Koka-Kola”. Toliko o sankcijama. Ispred radnje gde sam kupio tu „kolu” je mini-Ajfelov toranj. Bandere su urađene umetnički – lampe su radili poznati dizajneri. Aerodrom sa koga polećemo za Taškent je toliko mali i sladak – kao železnička stanica.

Žikica Milošević