Tokio je najbolji grad na svetu!

Jedva da mogu da se setim da sam videla istu stvar dva puta za skoro dve nedelje koje sam provela u Tokiju. Dok sam stojala negde u centru, u Ćiodi (mada Tokio i nema centar u pravom smislu reči, i sastavljen je iz bezbroj malih gradova i zatvorenih komšiluka), posle par dana otkako sam stigla, bilo mi je prvi put jasno koliko se suludo grad prostire u svim pravcima.

Iznad mene: prolazi voz potpuno automatizovane linije koja bez šofera ili mašinovođe vozi putnike ka tzv. ostrvu zabave Odaibi. Pruga nad mojom glavom zavija negde između staklenih solitera koji su dovoljno visoki da je nemoguće videti njihove krovove bez dovođenja u opasnost od išijasa.

Ispred mene: put koji vodi niz asfaltiran nadvožnjak na čijem kraju se nalazi desetak metara velik sat ukrašen pečurkama koji liči na nešto iz Kerolove “Alise u Zemlji čuda”.

Ispod mene: trotoar kuda prolaze poslovni ljudi, jer Ćioda je ogromni kraj staklenih poslovnih tvrđava u kojem malo ko živi. Inače, ljudi u Japanu zaista rade previše, i metro je uvek pun poslovnih ljudi koji se oko sedam, osam uveče vraćaju sa posla. Dakle, gle čuda, to što su bogati ipak im nije palo s neba.

Još jedan nivo ispod mene: potpuno ograđen deo uređen kao lažna plaža u kom se deca voze žičarom iznad plastičnog bazena oslikanog likovima iz anima i vrištuckaju usput.Brzo sam naučila da šta god čovek hoće da uradi, makar to bila i najbanalnija stvar na svetu, u Japanu postoji solidna šansa da dati poduhvat krene u sasvim potpuno neočekivanom pravcu.

Na primer, pokušala sam da operem odeću u veš mašini u holu mog biznis hotela (najeftinija vrsta hotela sa mikrotalasnom i sudoperom u sobi, koje po potrebi izigravaju instant stančić za poslovnog čoveka koji je propustio poslednji metro do kuće). Rekao bi čovek, dosta jednostavna stvar – ubaciš dvesta jena (oko dvesta dinara) i odeću u jednu od desetak mašina u holu, i dobiješ čiste majice. Ne baš. Kao prvo, sve je na japanskom, a moje znanje jezika me je dovelo samo dotle da mogu da biram između dugmadi koje sam maglovito razumela da znače “vetar”, “veliko” ili “levo”, pa sam se osetila kao Brus Vilis koji na kraju “Petog elementa” pokušava da uglavi kamenje koje predstavlja elemente na postolje u hramu da bi spasao svet.

Dakle, moja produžena kontemplacija nad kanđijima i preterano samopouzdanje rezultiralo je time da sam umesto da operem svoje majice, nekom nesretnom gostu produžila sušenje veša na još koji sat. 

(Možda je i dugme i bilo pravo, ali veš mašina očigledno nije!)

Nastasja Pisarev

Kako pojesti običan sendvič sa salamom i sirom?

Ne postoji prost način da kupiš salamu i sir i hleb u radnji i da napraviš sendvič u sobi kao pošten srpski turista. Tokio je najveći i najbolji grad u svemiru i u njemu sve može da se kupi, ali je paradajz turizam zakomplikovan do nivoa atomske fizike. Bar za trećinu robe u supermarketima apsolutno nisam znala šta je, a za drugu trećinu sam nagađala, ali mi nije bila ni potrebna (milion vrsta paste za miso supu, fermentisana soja i gumena imitacija sendviča koji se prijateljski osmehuje). Poznate stvari bile su zapakovane tako da ih je ponekad teško prepoznati – sake u providnoj ambalaži kao za pavlaku, jedna banana u celofanu u frižideru...

Jedan sendvič mi se naročito dopao, ali ne znam šta je to bilo u njemu, voćka, životinja ili mineral. Kupovina hrane dosta liči na zabavnu igru na sreću u kojoj nikad ne znaš šta ćeš dobiti (nešto mekano belo nalik sirovom testu punjeno nečim drugim braon što je istovremeno slatko i slano je jedan od opisa mogućih zgoditaka na toj lutriji).