Stići do rampe pre kraja radnog vremena

Čekanje na najprometnijem graničnom prelazu Horgoš, ali i Kelebiji i Bačkom Bregu, zna u dane vikenda da potraje satima pa je i razumljivo što oni koji iz Evrope hrle prema Srbiji biraju i takozvane alteranativne prelaze kod Bačkih Vinograda i Đale, ili Horgoš 2, koji rade od 7 do 19 sati, a zadržavanje za obavljanje formalnosti je kraće. 

Duži su redovi na mađarskoj strani, na ulasku u Srbiju, u šta smo se uverili u subotu ujutru, kada na izlazu na našoj strani na Kelebiji i komšijskoj Tompi prolazimo gotovo bez zadržavanja, ali na ulazu se već formirala poduža kolona vozila, koja se protegla do restorana „Malo Užice”. Kako smo čuli, nije se ni kasnije smanjivala, nego se samo produžavala.

Na povratku iz Mađarske, znajući da se na prelazima Horgoš–Reske i Kelebija–Tompa čeka satima, odabrali smo najbliži alternativni punkt između Ašothaloma i Bačkih Vinograda. Pošto se prelaz zatvrara u 19 sati, naš vrli vozač Atila Pap potrudio se da na začelju kolone budemo sat i neki minut pre nego što pogranična policija i carinici spuste rampe.

U podužoj koloni pred graničnim rampama vozila s registarskim oznaka zamelja EU, ali i naše zemlje, uz dozu nervoze onih na repu kolone da li će stići na red pre završetka radnog vremena. Neki su za pomeranje gurali vozila, štedeći benzin i jačajući mišiće, neki usput yogirali, a bilo je i onih koji su morali da požure u obližnji zeleniš „radi sebe“.

Gastarbajteri iz Nemačke, Austrije, Slovačke i drugih država idu u zavičaj na odmor, ili dalje. Subotičanin koji radi u Slovačkoj veli da je dobro upućen u prilike na graničnim prelazima pa se odlučio na čekanje kod Ašothaloma jer kada pređe granicu iz Bačkih Vinograda nije daleko od kuće.

Uprkos vrućini, čekanju i pomeranju mic po mic, osmah na licu Branka Jovanovića iz Crvenke. Dolazi iz nemačkog grada Zigena gde je nastavio internacionalnu rukometnu karijeru.

– Gužve jesu velike, ali treba imati strpljenja – kaže Jovanović. – Bilo je mnogo gužve i kroz Nemačku, pa čekam da prođem ovu prepreku i nastavim dalje prema Crvenki. Pošto sam živeo u Subotici i igrao rukomet za „Spartak Vojput”, znam da je na Horgošu uvek gužva i da se čeka po nekoliko sati pa sam procenio da je bolje iskoristiti prelaz kod Ašothaloma i Bačkih Vinograda, gde je uglavnom čekanje do sata te uvek kada dolazim, ovde prelazim granicu.

Mada im je bliži prelaz Đala–Tisasiget, iza nas su se našli i poznanici iz Novog Kneževca, koji su se vraćali s kupki iz banje „Eržebet” u obližnjem Morahalomu, koja je svojim sadržajima privlačna za naše ljude iz pograničnih mesta.

– Znamo da su za vikend gužve na svim prelazima, ali došli su nam gosti i iskoristili smo priliku da dan provedemo u kupkama u Morahalomu – objašnjava sagovornik. – Gužve koje se stvaraju tokom leta u vreme turističke sezone malo nas sputavaju da skoknemo do Mađarske, ali oni koji naume da putuju, naoružaju se strpljenjem i sačekaju. U odlasku smo išli preko Đale, a za povratak čekamo ovde jer je bliži Morahalomu i ne moramo da prolazimo kroz Segedin.

Grupu turista iz Slovačke predvodio je Mihal Birdik iz Martin-grada i on veli da su se odlučili za taj prelaz jer su na Horgošu i Kelebiji veće gužve pa se čeka više od četiri sata.

Neuspeli pokušaji...

Da alternativni prelazi, poput ovog između Ašothaloma i Bačkih Vinograda, nisu namenjeni za sve koji putuju iz Evrope prema Srbiji ili obrnuto, uverili su se Crnogorci, koji su se po svaku cenu, obilazeći kolonu, ubacili sa svojim yipovima u red malo ispred nas. Kada su već stigli do cilja, ispostavilo se da im je trud bio uzaludan. Policajci su bili kategorični da ovde ne mogu preći u Srbiju s crnogorskim pasošima jer su ovi prelazi namenjeni državljanima zamalja EU i Srbije, pa su yipovi budvanskih i podgoričkih rgistarskih oznaka morali da zaokrenu u suprotnom smeru, a njihovi putnici morali su da odluče da li će čekati red da pređu granicu kod Horgoša ili Kelebije, a mi smo ubrzo iza njih prešli granicu desetak minuta pre isteka ranog vrema prelaza.

– Često idem jer vodim turiste u Srbiju i druge države u okruženju pa gotovo svaki put idemo preko drugog prelaza. Idemo u obilazak Srbije, Makedonije, Albanije i Crne Gore, pa se vraćamo kući. Organizujemo te turističke ekspedicije, prvi predah nam je na spavanje na Paliću, posle nastavljamo za Bački Petrovac kod naših Slovaka, a dalje nam je u planu da posetimo Đavolju varoš, pa idemo za Ohrid – predočava Mihal Birdik deo plana te ekspedicije sa četiri vozila, kojoj će se narednih dana priključiti još tri.

– Supruga Jolanka mi je Novosađanka, imamo dvoje dece i često posećujemo Novi Sad. Njeni drže restoran „Domino” u Ulici Stevana Mokranjca. Već sam prihvatio da sam Novosađanin i Vojvođanin, po onoj narodnoj da si odande odakle ti je žena, mada sam vašu devojku odveo kod nas u Martin-grad. Venčani smo pre pet godina i imamo dvoje dece, ćerku i sina. I oni su tu, putuju s nama zajedno, samo su malo odšetali napred prema prelazu – saznali smo od Mihala, koji je za slikanje dozvao Jolanku. 

Milorad Mitrović