Sa užarne vojvođanske ravnice doskočili do snežnog Elbrusa

Profesorima novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, Danijeli Tešendić i Mlađenu Jovanoviću međutim ni brdo snega nije bilo dovoljno, pa su odlučili da iz vojvođanske užarene ravnice pre dvadesetak dana odu na čitavu planinu snega, tačnije 5.642 metra visok ugašeni vulkan Elbrus na Kavkazu, koji je i najviši vrh Evrope. Na ledeni vrh Kavkaza su se uputili krajem juna kao članovi balkanske ekspedicije koju su činili 22 alpinista iz Srbije, Crne Gore, Makedonije i Slovenije.

Iako nije u grupi tehnički najzahtevnijih vrhova, popeti se na Elbrus svakako nije nimalo lako, pogotovo na minus 22 stepena celzijusa.

„Staza do vrha je dugačka svega oko 7,5 kilometara, ali nam je trebalo preko 11 sati da izađemo. Nema nekih strmih litica ni naročito problematičnih mesta, ali zbog niske temperature i retkog vazduha se ide jako sporo jer već nakon nekoliko koraka prifali kiseonika i morate se zaustavljati. Posle nekoliko dana privikavanja u osvajanje vrha smo krenuli oko ponoći, a gore smo bili oko podne“, priča Danijela Tešendić.

Iz balkanske ekspedicije samo četvoro planinara nije stiglo do vrha Elbrusa, a na samom vrhu su se mimoišli sa grupom planinara iz Nikšića koji su ih “preduhitrili” za nekoliko sati, a dvojica iskusnih planinara iz crnogorske ekspedicije su se sa vrha spustili na skijama.

Do samog vrha Elbrusa planinari se penju samo sa osnovnom opremom koja podrazumeva odelo, cipele i cepin, ali bez obzira na to što ne moraju da penju uz konpce i što nema strmih litica, i ova planina redovno “kažnjava” svaku neopreznost alpinista.

Na Elbrusu je verovatno najopasniji nedostatak kiseonika usled čega alpinisti mogu da zaspu čak i na nogama ili u nekim situacijama dođe do konfuzije u ponašanju i razmišljanju zbog čega se u ovakvim surovim uslovima lako gubi glava. Na visini od preko pet hiljada metara u vazduhu ima upola manje kiseonika nego recimo u Novom Sadu, a kako bi umanjili uticaj njegovog nedostatka, članovi balkanske ekspedicije su pribegli južnoameričkom receptu – žvakanju lis-tova koke.

„To jeste neka vrsta hobija, ali istovremeno i prilika za učenje jer se bavim geologijom i geomorfologijom, pa su mi u tom smislu ovakve avanture veoma korisne. Trudim se da time što vidim i doživim na tim planinama obogatim svoje znanje, napravim neke korisne snimke, i sve to iskoristim i da prenesem studentima“, kaže Jovanović.

„Upravo dok smo se penjali ka vrhu, spasioci su tražili jednog Amerikanca koji je nestao i kada tako nešto čuješ u momentu kad se penješ nije svejedno, ali takav rizik uvek postoji i ili ga prihvataš i ideš dalje, ili ni ne krećeš na vrh“, kaže Mlađen Jovanović koji je i sam imao manju nezgodu pri povratku sa vrha.

„Ostao sam iza ostalih kako bi napravio neke snimke i u jednom trenutku sam se okliznuo, pao i počeo sam da klizim niz padinu sa nekih 45 stepeni nagiba, ali sam uspeo da se rukama ukopam i zaustavim. Sa rancem na leđima teško je balansirati i izvući se iz takve situacije, pa sam prvo razmišljao da ga nekako otkačim i bacim, ali sam ipak uspeo da se iskobeljam i vratim na stazu. Kasnije sam iz gondole gledao to mesto i shvatio da sam bio vrlo blizu pada od nekoliko stotina metara“, kaže Jovanović.

Prema njegovim rečima, takve situacije su nešto na šta svaki planinar mora da računa i, ma koliko bile opasne, nijedan alpinista zbog tako nečeg neće odustati od penjanja. Jovanović je planinarsko iskustvo počeo da stiče na vrhovima u regionu po Crnoj Gori i Sloveniji, ali je brzo prešao i na najviše vrhove poput Mon Blana i iranskog vrha Davamand (5671m) koji je prošle godine osvojio, takođe sa koleginicom Danijelom Tešendić. 

Niko Perković