Reporterka Dnevnika u šarmantnoj gondoli ISPOD MOSTA UZDAHA U VENECIJI

Nastala je u laguni na 118 ostrva, a njene ulice su zapravo kanali, pa zato i ne čudi što su brodići, vaporeta, trađeta i gondole jedina prevozna sredstva u gradu koji je proglašen za živi muzej. Nama tako poznata prevozna sredstva, kao što su automobili, bicikli, autobusi, tramvaji, mogu samo do oboda grada, a onda u neko drugo vreme ulazite peške ili nekim od vodenih prevoznih sredstava. Kada se umorite hodajući kraj raskošnih palata, od kojih je nažalost mnoge oštetio zub vremena, i prelazeći mnogobrojne mostove, možete osetiti duh ovog grada i sa vode, a jedan od načina je čuvena vožnja gondolom. Iako je ovaj način razgledanja grada za mnoge turiste veoma skup, iskustvo vredi tog novaca. Vožnja od 30 minuta sada košta 80, od 40 minuta 120, a noćna 100 evra. Stanice se nalaze na nekoliko mesta, a najpoznatije je ono kraj Trga svetog Marka.

Gondole predstavljaju jedan od najpoznatijih simbola Venecije. Ovi čamci su vekovima korišćeni u Veneciji kao jedan od glavnih vidova transporta. Danas služe samo za turističke obilaske, dok se za transport koriste brodići. Asimetrična gondola je dugačka 11, široka od 1,40 do 1,60 metara i teška 600 kilograma. Nagnutost gondole treba da bude u proporciji sa težinom gondolijera, leva strana je za 24 centimetra šira od desne, pa su na taj način stranice ujednačane težinom. Zato i ne čudi što gondolijer u gondolu uvodi jednog po jednog putnika i raspređuje ih na mesta po težini. Danas se u Veneciji nalazi oko 400 gondolijera, odeća koju su nosili u prošlosti je bila znatno bogatija, dok su danas obučeni u mornarske majice, crne pantalone i neizbežni slameni šešir sa trakom. Ovi čamci su bili bojeni u različite boje, sve dok u skorijoj istoriji, lokalne vlasti nisu odlučile da svi moraju biti ofrbani u crnu boju. Nekada je gondola bilo mnogo i bile su različitih oblika. Današnji „banana” oblik je razvijen u devetnaestom, dok je u dvadesetom veku svaku promenu izgleda gondola zabranjivala lokalna vlast. Gondole se izrađuju ručno korišćenjem različith vrsta drveta (orah, trešnja, hrast, jela, mahagonija itd.) i sastoje se od oko 300 delova, a izrada košta  20.000 evra. Ono što privlači pažnju na svakoj gondoli jesu ukrasi. Metalne dekoracije koje se postavljaju na prednjoj strani svake gondole zovu se „ferro”, što predstavlja duždevu krunu, luk most Rialto, a svaki zarez (ima ih ukupno šest) predstavlja šest sestiera tj. gradske zone.

Po pravilu u gondolu može da uđe do pet putnika. Po venecijanskom običaju, gondolijer stoji iza putnika na palubi sa jednom ispruženom nogom, dok drugom sinhronizuje zaveslaje. Doduše, mi nismo „dobili” nešto pričljivog gondolijera, tako da smo u vožnji kanalima uživali svako iz svog ugla. Naravno, uz povremeno fotografisanje, kako bi utisci ostali što duže u mislima. Nezaboravan je doživljaj provesti se ispod Mosta uzdaha, te mnogo drugih, zatim kraj palata u kojima su nekada živeli bogati Venecijanci, a danas su mnoge pretvorene u hotele, radnje proznatih brendova, suvenirnice... No, u mnogima i dalje žive svakodnevnim, a nama tako poznatim životom, potomci nekad moćnih Venecijanaca. Širi se veš, na terasama se pije kafa, zavese lelujaju na vetru, a onda iza nekog ugla iskrsnu mirni mali trgovi, zatim tratorije i restorančići ušuškani kraj kanala, gde su žitelji gotovo sakriveni od pogleda znatiželjnih turista. I baš ovako, sa kanala, iz gondole, može se na tren upoznati njihov način života. Tu se ne čuje žamor i buka turista sa najznačajnijih mesta u Veneciji, a glasovi gondolijera i ponekog turiste stapaju se sa zvukom talasa koji se odbijaju od palata.

Tekst i foto: Gordana Malenović