DNEVNIKOV PUTOPIS: Egipat u doba korone

Zemlja je donedavno bila gotovo sasvim zatvorena (piramide se nisu mogle obići, a ni većina muzeja)... Sada se Egipat polako ponovo otvara, a turisti (za koje je obavezan negativni PCR test) vraćaju se veoma sporo. Cene u većini hotela su bar prepolovljene, i ođednom su naši kriterijumi za smeštaj slični turistima iz bogate Evrope. U pustoj Dolini kraljeva naplaćuju nam kartu za studente, a svi hoteli u kojima boravimo su u najboljem slučaju poluprazni.

U Gizi, sem nas i šačice domaćih turista tu je još samo nekolicina Francuza; čini se da su oni koji su među prvima došli u Egipat, prvi i odlučili da se vrate, ovaj put nadamo se bez „suvenira” za svoje muzeje.

Kraj piramida osećaj je pomalo kao da smo glavni junaci u nekoj video igri, a da je sve ostalo napravljeno zbog nas. Vozači dvokolica, jahači kamila, nezvanični vodiči, prodavci vode i drangulija nas prate gde god da krenemo, nadajući se da ćemo odlučiti da kod njih potrošimo koju egipatsku funtu. Ponekad je toliko zamorno biti na čelu ovakve čudne svite koja pritom neprekidno dobacuje (Srbija, ovamo! Moj konj se zove Majkl Džordan, ovo su cene za Egipćane, prijatelji) da smo prinuđeni da smislimo „zanimljivu” igru bežanja. Jasno je da konji sa dvokolicama ne mogu na pustinjski pesak, a da kamile ne idu po kamenu – naći idealnu putanju u kojoj ćemo ih sve izbeći podiže se na nivo ozbiljnog geometrijskog problema.

Kefrenova piramida je uzbudljiva noćna mora za svakog ko je bar malo klaustrofobičan: ulaz vodi u uski hodnik koji se pod strmim uglom spušta metrima i metrima u dubinu, kuda se mora sići pognute glave, preko drvenih merdevina naslonjenih na klizav kamen. Na kraju tog tunela ponovo počinje novi, koji se ovaj put penje još više, sve do centralne grobne prostorije koja pre podseća na mesto iz književnosti nego na nešto sasvim stvarno (tačnije, na grobnice Atuana iz istoimene knjige Ursule Legvin).

U Keopsovu piramidu turisti uzlaze iz hodnika koji su pljačkaši prosekli kroz kamen pre nekih dve hiljade godina („regularan” ulaz postoji, ali on nije otvoren za javnost). Put do centralne kripte je daleko opušteniji i vodi kroz galeriju široku oko dva, a visoku više od osam metara, preko strmog drvenog stepeništa. Slično kao i u Kefrenovoj, u centralnoj prostoriji nalazi se prazan kameni sarkofag (ali crteža ne zidovima nema – oni su tipični za kraljevske grobnice iz kasnijih perioda), samo što ovaj put pored njega zatičemo mladog turistu nju ejdžera koji sedi i meditira na podu.

Konsijerž (inače rodom Nubijac) u našem hotelu u Kairu zna za Tita, i jedan bulevar u gradu još uvek nosi njegovo ime. Ako je Jugoslavija još i koliko toliko razumljiva kao mesto porekla, pitanje je koliko je Egipćanima jasno gde je tačno Srbija; svejedno, oni uvek pitaju odakle smo, i uvek zaključuju da su Srbi dobri ljudi, iako možda nisu baš sigurni ko su. Ponekad nam na ulicama dobacuju dobrodošli, dobrodošli, ali se to često (ali ne uvek) pretvara u ponudu za vožnju ili vodiča, ili bilo šta što može dovesti do bakšiša ili zarade.

Srbi su prepoznatljiva kategorija u Hurgadi, doduše. Na putu iz Luksora, u kafani usred pustinje prodavac nam viče „Mile Kitić” kada kažemo odakle smo. Šaljivi Kopt, vlasnik prodavnice u Hurgadi smejući se govori da „odmah nudi dno cenu kada vidi Srbe”. Kupujem kod njega privezak od srebra koje možda baš i nije srebro, što prodavac ne pokušava da sakrije. Ipak mali srebrnasti skarabej je dovoljno lep za tu cenu, i kada kažem da mi je dovoljno samo da ne potamni, šaljivi Kopt brzo odmahuje glavom i smeje se: „Neće potamneti. Bar jedno deset minuta”. Zatim se uozbiljuje i pokazuje mali istetovirani krst na unutrašnjoj strani zglavka ruke – govori da ljude iz Srbije posebno ceni po načinu na koji se odnose prema svojoj tradiciji. Isti istetovirani jednakostrani krst kasnije primećujem i kod drugih; Kopti ih nose kao znak raspoznavanja, a ponekad i kao vrstu „ulaznice” u crkvu.

Većina trgovaca i vozača (a i prolaznika, čini se) zna ako ne odlično engleski, onda sasvim dovoljno za osnovno sporazumevanje. Prvi izuzetak je naš kapetan faluke – tradicionalnog egipatskog jedrenjaka sa jednim jarbolom koji smo u Kairu iznajmili za malo novaca (jer sem nas drugih mušterija ni nema). Starac koji upravlja brodićem govori samo arapski, ali se sasvim dobro sporazumevamo. „Jala, Aswan!” (napred u Asuan) govori naš kapetan, kada jači vetar potera faluku u predvečerje niz Nil. To što poslednje sunce igra na staklima i čeliku okolnih modernih luksuznih hotela ne menja činjenicu da kapetan izgleda potpuno bezvremeno, kao da je jednako tu u svom izbledelom haljetku, bar poslednjih nekoliko hiljada godina, pretrčavajući samo povremeno od krme do jarbola da bi ispravio brod, smešeći se dobroćudno na suton nad rekom.

Do Aleksandrije i Sueckog kanala vozi nas Eslam koji je rođen u Kairu, gde je studirao elektrotehniku. Odlično govori engleski, i godinama sa uživanjem radi u turizmu. Pandemija ga je teško pogodila, raduje se što smo baš njega angažovali. Kada spomenemo da putovanje završavamo u Hurgadi, Eslam se ozari, i govori da je to najlepši grad u Egiptu. Na pitanje koji je Kairo na toj listi smeje se u odgovara kao iz topa: dvadeset peti!

Tekst i foto: Nastasja Pisarev