Prestonica Republike Srpske: Banjaluko, i ta tvoja jela

Ali da se do grada dođe, valja dosta pregaziti od Sombora do Osijeka, pa onda auto-putem ka Zagrebu do Gradiške i valjda najhaotičnijeg graničnog prelaza na Balkanu, onom između dve istoimene posavske varoši s različitim nacionalnim prefiksom, na koji petkom popodne nagrnu gastarbajteri iz Hrvatske, Slovenije, Austrije i inih pečalbarskih Meka, pa se iz predostrožnosti odlučujemo za kuzminski prelaz Rača. Tu, doduše, nije tolika gužva, ali se i ne tako veliki redovi „jaranski“ obilaze kako se kome od „domaćih“ ćefne, što rečito govori o posvećenosti stanovnika eks-JU regiona evropskim regulama.

Iskustvo putovanja preko Bijeljine, ispod Brčkog novom yadom, na Modriču i Doboj moglo bi parirati putešestviju Luisa i Klarka prilikom otkrivanja zapada SAD, ali u manjku smislenije saobraćajne signalizacije (osloniti se na GPS navigaciju je veeelika greška), lako se nađe i Sakagavea, tj. dobronamerni veseli Bosanac da te uputi na pravi put. Nekako se dokotrljasmo do Banjaluke, gde nas dočekuje kišno i tmurno vreme, ali gostoprimstvo rodbine u tren potire svu pretrpljenu, gotovo celodnevnu muku. Stolica srpskog BiH entiteta je u urbanističkom haosu, kranovi na sve strane, kao da se grad od oko 200.000 duša, u nemogućnosti prostornog širenja, diže uvis, dok po njegovim obodima, naseljima kao Petričevac ili Paprikovac, niču elitne, bahate porodične vile kojih se ni Dedinje ne bi postidelo. Mlađi, radni svet koji se ne može pohvaliti takvom tranzicionom „srećom“ ipak se bolje uklapa u mirni Borik širokih bulevara, takoreći pandan Novom Beogradu, nastao nakon katastrofalnog zemljotresa 1969, a iz kojeg se za svega pet minuta stiže do centra. 

Gradom dominira, naravno, zdanje Banovine i Saborni hram Hrista Spasitelja, ali nova staklena višespratna palata Vlade ipak s okolnih brda zaseni vizuru grada za koji i danas (kao i svojevremeno svakom „gušteru“ JNA) tvrde da ima sedmoro-osmoro ženske čeljadi na jednog muškarca, ali živosti na ulicama, što zbog vremena, što zbog ekonomske nemoći, nema pa je teško proveriti tu tvrdnji. Lokala kojekakvih ima, nikli i gigantski tržni centri, a zbog sve većih saobraćajnih gužvi, Banjalučane uhvatila prava manija gradnje kružnih tokova, od kojih je najsmešniji tzv. smoki, blizu čuvene, nakon građanskog rata obnovljene, yamije Ferhadije, koji umesto pravilnog kružnog oblika, stešnjen okolnim kućama, i ima oblik omiljene dečje radosti.

Na staro se teško vraća

Poslednji građanski rat, završen pre frtalj veka, ostavio je duboke ožiljke na licu, ali i duši Banjaluke, kao i svake varoši i kasabe u BiH. Svim izbeglim Hrvatima i Bošnjacima koji nisu svoje nekretnine zamenili sa srpskim nevoljnicima i prognanicima, vraćena je i obnovljena imovina, ali poznavaoci prilika kažu da te kuće „žive“ samo tokom godišnjih odmora jer su im se vlasnici odavno udomili na jadranskoj obali u Hrvatskoj ili po hladnoj Švedskoj, Norveškoj, Nemačkoj...

Industrijski giganti „Incel“, „Jelšingrad“ i ini tek su bleda, oronula uspomena, a od brojnih kasarni ostade samo „Kozara“, dok se u barake „Petra Drapšina“, Školskog centra oklopno-mehanizovanih snaga JNA, gde je sve o tenku učio i Gadafi, smestio Univerzitet.

Na čuvenim Trapistima i sad se u znamenitom katoličkom samostanu od redovnika bratstva Marije Zvijezde može pazariti vrhunsko vino i po njima prozvani sir koji sami proizvode. U blizini je možda i najbolji lovački restoran brdovitog Balkana, gde se za smešnih 800 dinara (preračunato iz „kermi“, tj. konvertibilnih marki) može pojesti božanstveni gulaš od četiri vrste divljači jer u ljudima opusteloj BiH, u granicama prihvatljive drže se populacije međeda, divljih svinja, jelena i srndaća. Slavni ćevapi „Kod Muje“ nisu ni bleda senka onoga što je proslavilo grad po celoj Jugi, za tako nešto mora se danas do Zamole. Ali zato su, potpuno paradoksalno, dvadesetak kilometara poviše grada, na vr’ Manjače, koju je oplakao svaki „Titin vojnik“ pice kakve je teško naći i na Apeninima.

U nekad Han Kolu, sad samo Kolu (kao što su i Šehitluci postali Banj brdo), ako imate sreće, konačno ćete sklopiti mir s planinom, gde su se vojničkim ašovčićem veličine supene kašike, u blatu do zuba, baš nekako po sličnom jesenjem kišnom vremenu, kopali rovovi za stojeći položaj a u gorem slučaju oklopni transporter BRDM ili tenk T-72. Neprevaziđene pice Rodoljuba Čavića Rođe, povratnika s kuvarske pečalbe u Italiji, služe se u neuglednoj drumskoj me’ani kripto naziva „Bife Kola“ od oca mu ostanuloj, isključivo petkom, subotom i nedeljom i od 14 do 21 sat ili, zbog silesije gostiju, dok nestane testa koje Rođo s sinom napravi, pa je više nego sedmica na lutriji dokopati se mesta u spolja naizgled skučenom, ali zapravo prostranom i udobnom lokalu. Bivši prašinar 506. mehanizovanog puka JNA ga je osvojio i oprostio Manjači sve muke koje mu je nanela.

Tekst i foto: Milić Miljenović