Otava, grad u koji se svako zaljubi na prvi pogled  

(Od našeg specijalnog izveštača)

Sam dolazak sa aerodroma, koji je nekih 15 kilometara van grada, je atrakcija, posebno za ljude s naših prostora. Put ide uz reku Otavu, koja se svojim tokom kroz grad račva u mnogobrojne kanale, a malih paluba za sedenje ima bezbroj. Nije važno da li je radni dan ili vikend, žitelji Otave obožavaju da šetaju, voze bicikl uz reku, koja je žila kucavica ovog grada.

Sam grad se prostire na dve pokrajine, veći deo je u Ontariju, a manji u Kvebeku (reka je prirodna granica), a zajedno s Gatinoom sa strane Kvebeka, čine metropolitanski deo, a sa oko milion stanovnika je četvrti grad po veličini u Kanadi. Ipak, glavni grad je i samim tim tri veća grada, Toronto, Montreal i Vankuver, nisu blagonakloni prema njemu. Standard u Otavi je mnogo veći nego u ostalim delovima ove po prostranstvu ogromne zemlje. Naravno, poznato je da su svi veliki kanadski gradovi koncentrisani blizu granice sa SAD. Od Otave do Montreala je svega 170 kilometara ili kako ovde kažu „dva sata vožnje“, dok do Toronta ima oko 450. Što se Vankuvera tiče, on je naravno na pacifičkoj obali i ljudima iz Otave je lakše i jeftinije da dođu do Evrope.

Glavni grad, kao i gotovo svaki drugi, ima svoje prednosti u odnosu na konkurenciju. Ovde je parlament, centralna banka,  mnogobrojne svetske kompanije, stoga i nije teško poverovati u onu priču o standardu. Mada, kada već pominjemo standard, treba reći da je on zaista dobar u čitavoj zemlji. Svi su ovde zadovoljni, što bismo mi u Srbiji rekli, bezbrižni jer su plate na nivou i stalno ima posla i lako ga je naći. Poređenje radi, običan radnik u Mekdonaldsu ima satnicu od 15 kanadskih dolara, kada se skine porez koji je 13 odsto, dolazi se do sasvim korektne cifre, naravno u zavisnosti od radnih sati, koja je dovoljna za dobar život u metropoli. Dali smo ovaj primer jer se taj posao smatra jednim od slabije plaćenih. Naravno, zanatlije, vozači i sve ono što je „tražena roba“ širom sveta zaradi mnogo više. Na primer, satnica keramičara je od 70 do 100 kanadskih dolara.

Ono što je interesantno u Kanadi jeste porez, zapravo sve cene koje su izložene su bez poreza, tako da na svaki kupljeni artikal treba dodati tih čuvenih 13 odsto. To je nešto na šta su Kanađani navikli, svesni su da je porez nešto što ide njima u prilog, bar su nam tako rekli: „Jeste porez, ali to sve ide na besplatnu medicinsku pomoć“, a ovde je ona efikasna i brza.

Srpska zajednica je dosta velika u Otavi i svi se međusobno pomažu, a ima doseljenika sa svih prostora bivše Jugoslavije. Razgovarali smo sa ocem Aleksandrom Gajaničićem (poreklom Pančevac), prvim čovekom crkve Svetog Stefana na obodu Otave. Kazao je da ima registrovanih 550 porodica koje posećuju crkvu, a da je broj naših ljudi negde između 4.500 i 5.000. Naravno, ima puno mešovitih brakova koji bez problema ovde opstaju, a svi dolaze u crkvu, iako nisu pravoslavci. Crkva Svetog Stefana je centar našeg življa u Otavi, imala je problem prošle godine kada je preko nje protutnjao tornado, ali za čudo, crkvi i pomoćnom objektu nije ništa zafalilo, samo je napuklo nekoliko stabala, dok je veliki deo okolnih privatnih kuća pretrpeo veliku štetu. Pričao je otac Aleksandar o problemima, pre svega finansijskim, te da se skuplja novac kako bi se vratio kredit, a onda slede unutrašnji radovi i oslikavanje freski, iako je crkva već pet godina u funkciji.

Centar grada je prelep, tu su pet zgrada parlamenta, sve su građene kao zamkovi, a pogled na njih iz svakog dela šetališta pored reke ostavlja bez daha. Jedino što je vredno čuđenja jesu veoma slabi putevi unutar gradskog jezgra, eto i to je ovde moguće, ali je to jedina mana. Istina, na nekoliko lokaliteta u centru su radovi u toku, asfaltiraju se ulice, užurbanim tempom, tako da će i taj nedostatak sigurno uskoro biti otklonjen.

Automobila nema previše, bar ne u centru iako su saobraćajnice sa po četiri trake, a evropski modeli četvorotočkaša mogu da se izbroje na prste. Rekoše nam da se ovde voze „Japanci“ i poneki „Amerikanac“. Zuje ulicama tojote, honde, nisani itd, a tek tu i tamo monotoniju razbije poneki „Nemac“. Ipak, sve se ovde mora kolima, javni prevoz nije loš, ali ga malo ljudi koristi. A zašto? Zato što je cena goriva mizerna (1.13 kanadskih dolara po litru ili nepuna 92 dinara). Koliko je gorivo jeftino uporedićemo ga samo s prosečnom cenom paklice cigareta - 13 dolara. Dakle 11,5 litara goriva. Upotreba dizela je davno zabranjena, priča se i o restrikciji benzinskih motora, ali grad je toliko zelen da mu ništa od toga ne bi smetalo.

Kanađani su ludi za sportom, pa iako je lakros nacionalni sport, hokej je broj jedan, uz njega košarka i bejzbol. Otava senatori su ponos grada, a totalno je ludilo u toku zbog košarke i uspeha Toronto reptorsa, a uverili smo se da vole i odbojku. Vikendi su posvećeni porodici i prijateljima, sportu, druženju, a radni dani nikome ne padaju teško.

Sigurno, kada ovo čitate, ne možete da poverujete da ovakav grad i država postoje na zemlji, ali verujte, ništa nismo preuveličali. Nema onoga ko je bio u Otavi i nije se zaljubio, pa poželeo da se prvom prilikom vrati i otkrije nove čari kanadske metropole. Ima većih gradova, ali sa ovolikom dušom – e, to već malo teže.

Foto i tekst: Marko Ristić