Nepregledne šume Britanske Kolumbije izvor bogatstva

Teoretski, to bi mogla da bude istina, ali baviti se sečom šume na zapadnoj obali američkog kontinenta, u Britanskoj Kolumbiji, koja je najpošumljenija kanadska provincija, možda i jeste lukrativno, ali ujedno i stavlja na probu granice ljudske izdržljivosti.

Mada je od ukupnih 60 miliona hektara čak dve trećine kopna Britanske Kolumbije pod šumom pogodnom za seču, samo oni „najtvrđi“ se odlučuju i da se bave ovim poslom, Zarade su, istina, ne samo za naše, već i za tamošnje prilike enormne i sa njima se mogu porediti samo one koje se ostvaruju na naftnim platformama ili kopnenim bušotinama i rudnicima u blizini polarnog kruga. Skaleri, ljudi i žene koji sa metarskim trakama i sprej-bojama u rukama određuju vrstu i kvalitet posečenih trupaca, zarađuju i po 45 dolara na sat, dok operateri monstruozno velikih kamiona, dizalica i kranova koji dugačkim sajlama izvlače srušena stabla mogu zaraditi i po 60 dolara na sat.

Najplaćeniji, naravno mimo menaymenta velikih logerskih kompanija, su sami sekači (logeri) čija satnica često dobacuje i do 80 kanadskih dolara, ali za ovakav posao morate biti čovek posebnog kova. Naime, biti sekač u nekoj neviđbog bosanskoj ili južnosrbijanskoj šumi (već o „Vojvodinašumama“ da se i ne razmišlja) je, u poređenju sa istim poslom na severnoameričkoj obali Pacifika, nešto poput nedeljne prepodnevne šetnje Limanskim parkom.

Baviti se ovom profesijom vam garantuje da neće raditi duže od pedesete godine života, jer postoje samo dve opcije: bićete, zbog brojnih povreda, u invalidskoj penziji ili ćete do tada već smrtno stradati u šumi. Već sam pogled na ove ljude otkriva teškoće sa kojima se suočavaju. Ne samo da su kišne šume kopnenog dela Britanske Kolumbije i Vankuver ajlenda potpuno neprohodne, pa napredujete samo onoliko koliko sečete - pri tome pazeći da vam za vrat ne skoči planinski lav, kuguar, ili da se ne nađete pred razbesnelom grizli medvedicom sa mladunčadi - već se posao obavlja na bazi udaljenih kampova u kojima je fizički nemoguće ostati duže od tridesetak dana, mada su uobičajene smene od dve nedelje rada i jedne odmora.

Rad u smenama od 12 sati možda i može doneti sekaču enormnu zaradu koja na mesečnom nivou doseže i 25.000 kanadskih dolara, ali neljudski uslovi uzimaju svoj danak, pa gotovo da nema drvoseče koji je ne samo teško povređen, već iza sebe ima i nekoliko propalih bračnih zajednica, obaveznu stečenu zavisnost od alkohola, a najčešće i onu od kokaina.

Eksploatacija drveta u Britanskoj Kolumbiji svakako stvara bogatstva, ali samo za malobrojne, jer poput srpskih i bosanskih šuma i iz kanadskih se izlazi samo sirovina. Naime, do 2003. godine dekretima provincije, kompanije su bile obavezne da trupce prerađuju u pilanama smeštenim u samoj Britanskoj Kolumbiji, ali kako je ovaj akt ukinut, američke kompanije „skidaju kajmak“, seku šumu, izvoze trupce, pa onda Kanađanima, kao uvoz iz SAD, prodaju drvnu građu od koje se i podižu sve kuće u ovom delu sveta.

Sami reoni seče na nesviklu novopridošlicu ostavljaju utisak kao da se našao na nultoj tački nuklearne eksplozije, pošto se, za razliku od evropskih šuma, iz prašuma Britanske Kolumbije ne izvlači sve što se i poseče. Komapanije doduše seku sve, ali uzimaju samo najzdravije trupce, pa ostatak u najboljem slučaju zapale, a obično reon ostave onako kako su stabla i pala, pa imajući maglovitu obavezu da ga nakon seče i pošume mladim sadnicama, ovaj posao prepuštaju momcima opremljenim poput alpinista.

Po najnovijim regulama ove provincije, drvoseče su obavezne da ostavljaju svojevrsna ostrva drveća, ne bi li poslužila brojnim vrstama ptica, koje odumiru zbog kataklizmične promene pejsaža, ali vizuelno ova ostrva samo naglašavaju razmere čudovišne eksploatacije. Zarade koje same kompanije ostvaruju su enormne, pa ne čudi da je, na primer, na Vankuver Ajlandu manje od pet odsto stare šume, odnosno površina u kojima nikada nije zazvonila sekira ili zaurlala motorna testera. Videti takvu šumu je retkost i za tamošnji živalj, pa se samo raspredaju priče o crvenim kedrovima starim ceo milenijum čiji je obim stabla i po 18 metara, ili o vrsti četinara koji, pravi kao strela, narastu i do 80 metara u vis.

Na južnom delu Vankuver Ajlenda, ostrva veličine Srbije, ali i u unutrašnjosti, odnosno kopnenom delu britanske Kolumbije, učestali su i šumski požari, koji se po pravilu ne gase, sem ukoliko se opasno približe (doduše malobrojnim) naseljima, pa i ovo doprinosi, za Evropljane neljudskoj, devastaciji veličanstvenih šuma Zapadne obale.

Milić Miljenović