MOKRA GORA I MEĆAVNIK Nostalgično putovanje
Kada se kojim čudom nađete u Zapadnoj Srbiji mnogi turistički vodiči će vam preporučivati da neizostavno posetite Mokru Goru i provozate se čuvenim vozom „Nostalgija“, po trasi nazvanoj Šarganska osmica, a potom posetite i Mećavnik koji je u blizini.
Ovaj deo pruge na relaciji od stanice od Mokre Gore do Šargan Vitasi predstavlja jedinstveno graditeljsko delo, koje je otrgnuto od zaborava, pa njome ponovo klaparaju vagoni muzejskog voza „Nostalgija“.
Kako to da propustimo imajući u vidu Tarabićevo proročanstvo: „ljudi će se opet setiti gvozdenog puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put, samo njim do Višegrada neće putovati radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije.“ Baš je i nas privukla ta uživancija.
Voz saobraća dvaput dnevno, karta mora da se rezerviše unapred, a cena je 900 dinara. Kada smo stigli voz je već bio postavljen, pored stanice je restoran, a oko nje su hoteli u planinskom stilu. Deluje idilično.
Šarganska osmica je sagrađena 1925. godine i kroz mokrogorske kotline i šarganskog prevoja savladava visinsku razliku od 450 metara, predstavljajući istinsko građevinsko čudo. Okružena je obroncima Tare, Zlatibora, prolazi kroz 22 tunela, preko pet mostova i pored nekoliko vidikovaca sa kojih se pruža zaista nezaboravan pogled. Putanja od Mokre Gore do Šargan Vitasi je dugačka 15,4 km.Ova pruga je uskog koloseka - širine 0,76 metara je izgrađena u nesvakidašnjem obliku broja osam i zato nosi naziv Šarganska osmica.
Do polaska voza, kako i valja, popili smo kafu, a kada smo otišli do toaleta mogli smo samo da primetimo da ne samo da nije bio primer čistoće, nego da nedostaje toalet papira i ubrusa za ruke. Ako stanica i toaleti nisu spremni za prvu turu turista – šta li će dočekati drugu?
Kada smo pogledali kartu shvatili smo da nije bilo određeno u kojem smo vagonu smešteni, niti su sedišta u vozu numerisana. Voz je bio pun, to nas je malo iznenadilo zbog pandemije, ali nismo želeli da nam te „sitnice“ pokvare doživljaj – s nestrpljenjem smo čekali da konačno krenemo. Nije nas vukla parnjača, nego dizelka, a brzina kojom smo putovali nije nas vratila u prošlost, nego u sadašnjost. E, muko naša – ništa brže nismo putovali ni na relaciji Beograd – Subotica!
Tokom vožnje voz staje u Šargan Vitasima gde se lokomotiva premešta, a potom staje u Jatarima, kako bi putnici mogli da naprave pauzu za kratko osveženje, ili da uživaju u pejzažu koji se pruža sa vidikovca. Potom staje na još nekoliko mesta odakle se pruža lep pogled na okolinu.
– Putovanje vozom Nostalgija na trasi Šarganske osmice je jedan od najprodavanijih turističkih proizvoda Srbije poslednjih 15 godina i predstavlja najisplativiju destinaciju srpske železnice. Mi iz Turističke organizacije Višegrada već duže vreme pokušavamo da se dogovorimo sa Železnicom Srbije da se uvede i redovno saobraćanje do Višegrada što bi obogatilo turističku ponudu i jedne i druge države, ali za sada postoje samo čarter vožnje koje se posebno ugovaraju. Naša zamisao je da se od Mokre Gore vozom dođe do Višegrada, obiđe grad i krene brodom do Perućca gde bi se turisti trećim prevoznim sredstvom (kvadovi, konji...) vratili na Taru – otkriva nam Olivera Todorović, direktorka TO Višegrada.
Sledi povratak u Mokru Goru, a zatim se upućujemo na Mećavnik – naravno sledeća destinacija nam je čuveni Drvengrad Emira Kusturice. Dok smo sabirali utiske promašili smo Mećavnik, ali smo se vratili. Ispostavilo se, od Mokre Gore do Mećavnika nije ni bilo putokaza. No, konačno smo u Mećavniku i ulazimo u Drvengrad – i ovde se plaća ulaznica (250 dinara). Nije mnogo – neka živi umetnost i kultura.
Sam Emir Kusturica je rekao da je ovo „brdo koje je na neobičan način, kao ostrvo, stajalo okruženo starijom braćom, uzvisinama koje su, takođe kao braća štitile ovo ostrvca od vjetra i oluja. Na tom ostrvcu, u pauzi snimanja filma „Život je čudo”, prvo u snovima, a kasnije u stvarnosti, nastao je gradić napravljen od borovih talpi!”
Neki od nas po prvi put vide put popločan drvetom, pa im je zanimljivo da hodaju po njemu. Sedamo u poslastičarnicu da se zasladimo tufahijama i baklavom po beogradskim cenama, ali ko sad mari za to – nismo svaki dan na ovom mestu. Šetamo se ulicama i trgovima nazvanim po imenima poznatih sineasta, pisaca, glumaca sa saznanjem da su njima hodile i svetske face. Zamišljamo kako su se nekim nepripremljenim damama tu zaglavljivale štikle skupih cipela svetski poznatih marki... Sve je lepo uklopljeno i ovaj prostor se zaista čini magičnim. Dok napuštamo Drvengrad puni utisaka, odlazimo sa saznanjem da život zaista jeste čudo.
Tekst i foto: Marina Jablanov Stojanović