KAŠTEL U EČKOJ:​​​​​​​ Zamak u kojem je svirao List

Zaputivši se u ovaj Kaštel srećemo se sa Ervinom Gazdagom, meštaninom i hroničarem Ečke. Ervin ne samo da je napisao monografiju o selu i kaštelu Ečka, nego je često i organizator kulturnog dešavanja ovog mesta, koje je živelo u 14 različitih država otkako je formirano.

– Velika prekretnica u razvoju sela je bila kada je Josip II, suvladar Marije Terezije, rešio da proda banatsku zemlju. Prodao ju je svima, sem mađarskoj vlasteli, a imanje Ečka kupuje Lazar Lukač, liferant stokom, koji se tu doseljava iz Novog Sada. To je bilo 1781. godine i on je u okviru svog imanja imao tri sela Jankov Most, Klek i Ečku. Svoje sedište pravi u Ečkoj, sasvim logično, jer nizvodno Begejom je Ečka najbliža Tisi, tj. Dunavu, a tada se glavni transport odvijao rekama – objasnio nam je Gazdag.

Zanimljivo je, da je feudalno doba u Banatu počelo onda kada je zemlja rasprodata imućnim ljudima i seljani, do tada slobodni, postali su vlasništvo onih koji su imali zemlju. U vreme kada je Lukač kupio imanje u Ečkoj je bilo 102 kuće pola su bili Rumuni, a pola Srbi. Naš sagovornik je istakao da su se Srbi uglavnom iselili iz Ečke, jer nisu hteli da budu kmetovi. Većinom su išli u Čentu gde je bila vojna krajina i gde su važili drugi zakoni. Na njihovo mesto su doseljavani Mađari, a kasnije Slovaci, Bugari, Nemci...

– Lazar Lukač je Jermenin, njegovo pravo prezime je Lazarijan. U Austougarsku se doselio kao ekonomska emigracija i kada je rešio da tu ostane menja ime u Lazar Lukač, menja veru: prelazi iz pravoslavlja u katoličanstvo i uzima ugarsko državljanstvo. Već sledeće godine, Lazar gradi svoju prvu kuću pa cela porodica slavi Božić 1782. godine u Ečkoj. Bio je oženjen groficom Sibilom (koja je iz nemačke grofovske porodice Edelspaher iz Arada). Ta prva njihova kuća bila je nešto zapadnije, na obali Begeja. Ubrzo Ečka postaje jedno od najprosperitetnijih imanja Južne Ugarske pa je zapisno u hronikama da ko nije bio bar na jednom od mnogih balova u Ečkoj – nije bio plave krvi – upućuje nas Gazdag.  

Ovaj kaštel je sagrađen 1820. godine u engleskom stilu. Tim povodom je 29. avgusta drugi sin Lazara Lukača, Agošton Lazar priredio svečano otvaranje sa velikim balom sa oko 300 uglednih zvanica među kojima je bio i grof Esterhazi sa svojom svitom. Svečanost je počela bakljadom. Slavlje je trajalo tri dana, a tog poslednjeg dana iznenađenje je priredio grof Esterhazi koji je u velikom salonu priredio koncert čuda od deteta tog vremena – Franca Lista, posle poznatog pijanistu i kompozitora. Danas se u prostorijama kaštela nalazi replika klavira sa originalnim delovima na kome je svirao List.

– Najlepše i najprosperitetnije vreme ovog imanja u Ečkoj su bile tridesete godine XIX veka. To je značilo da su u Ečku, ali i na gazdinstva širom Vojvodine dolazili ljudi sa raznih strana Habzburške monarhije, koji su podizali nivo poljoprivrede i raznih zanatskih umeća. To je uticalo da Vojvodina postane multikulturalna i multikonfesionalna regija – kaže Gazdag.

U dvoboj za čast dame

Veleposednici na području Vojvodine su tokom XIX veka održavali balove ne bi li pokazali svoju ekonomsku moć i pripadništvo visokom društvu Habzburške monarhije. Na jednom od takvih balova kod Kišovih u Elemiru se 1809. godine obreo i Janoš Lazar, najstariji sin Lazara Lukača. Balu su prethodile konjske trke, a njihov pobednik je imao pravo da otvori bal s damom koju izabere.

– Pobednik galopske trke je bio poručnik bečkerečkog garnizona. Na samom otvaranju bala prišao je jednoj devojci da je zamoli za ples, a potom se naglo okrenuo i pružio ruku drugoj dami. U to doba, taj gest se smatrao velikom uvredom i kako se niko iz porodice nije snašao u tom trenutku, Janoš je skinuo rukavice i udario šamar poručniku. To je značilo poziv na dvoboj koji je odmah bio i prihvaćen! Okršaj je u praskozorje počeo sabljama. Gospođica, koju je poručnik uvredio, htela je da spreči dvoboj i krenula da pronađe dueliste. Kada ih je nakon dugog traganja ugledala, viknula je i taj njen krik je rešio dvoboj. Naime na vrisak devojke Janoš se okrenuo, a u tom trenutku ga je poručnik probo sabljom i usmrtio – otkrio nam je Ervin Gazdak, hroničar Ečke.

Posle Agoštona Ečku nasleđuje Sigesmund koji za svoju izbranicu bira Viktorinu iz porodice Edelspaher koja je 40 godina mlađa. U znak zahvalnosti i ljubavi koju mu je pružila Sigesmund svojoj izabranici gradi rimokatoličku crkvu pored imanja. Crkva Svetog Jovana Krstitelja nazvana je „Crkva ljubavi“.

– Poznate ličnosti su često dolazile na balove i bile gosti naslednika porodice Lazar. Jedan od njih je knez Aleksandar Karađorđević, Karađorđev unuk, koji je ovde voleo da boravi: išao je u lov, vozio se grofovom jahtom po Begeju i prisustvovao raznim svetkovinama. Jedan od posetilaca bio je i Franc Ferdinand, koji je bio veliki ljubitelj lova – otkrio nam je Ervin Gazdag.

Bara za cara

Specijalni rezervat prirode Carska bara, koji se nalazi u međurečju Tise i Begeja svoje ime duguje austrougarskom caru Francu Jozefu I, koji je posetio kaštel Ečku na poziv Sigesmunda Lazara 1852. godine.

– Za tu priliku je po cara poslata svečano opremljena kočija – šestopreg, u koju su upregnuti najbolji konji. Posle svečanog dočeka, obilaska Kaštela i ručka, car je otišao u pratnji domaćina na ečanska jezera u lov na divlje patke. Događaj je u narodu zapamćen zbog dva detalja: carev lov na barama i jezerima uslovio da danas taj prostor nosi naziv – „Carska bara”, i drugi, ne manje interesantan detalj je da je povodom carevog dolaska Sigesmund razveo jednosmernu struju, tj. osvetljenje ne samo u prostorije Kaštela, nego i u konjušnice i prostorije za poslugu, davne 1852. godine – otkriva nam Ervin Gazdak, hroničar Ečke.

Od važnih poseta Kaštelu, u XX veku, najviše pažnje je izazvala poseta Josipa Broza Tita 1958. godine. Pri obilasku Zrenjanina, Broz je upriličio dvočasovnu posetu ečanskom Kaštelu, gde je osim obilaska dvorca razgledao slike novoformirane ečanske galerije. Meštanima je poseta ostala u sećanju zbog toga što je selo dobilo asfaltni put od ulaza u selo do kapija Kaštela.

Priči nikad kraja, jer je istorija ovog mesta bogata i zanimljiva. Zato deo priče ostavljamo za neki drugi put da bi se ponovo vratili u Ečku i s pažnjom slušali Ervina Gazdaga čije reči klize k'o 'ladan špricer u toplo letnje popodne.

Tekst i foto: Marina Jablanov Stojanović