Kako je bilo pre rata: Diskretni šarm Odese

Ali izgleda da je i Ukrajincima navrh glave kontinentalne klime jer je teško naći kartu za voz. A u njemu udobno, jastuk, dušek, čaršavi, kreveti. Svi poštuju sve zabrane, recimo pušenja. Ni slovceta nažvrljanog po vagonima. Svi pričaju ukrajinski dok ne priđemo Odesi, a onda se svi prebace na ruski jer se u Odesi preferira jezik Velikog brata. Devojke koje su spavale u trenerkama po spavaćim kolima za tili čas se pretvaraju u super sređene cice, našminkane i napucane u minićima! I to sve da ne izađu iz voza neuredne! Ruskinje i Ukrajinke i uz skromna sredstva neverovatno brinu o sebi!

Opet stanica kao arhitektonski spomenik. Nalazimo smeštaj u glavnoj ulici, deset evra po osobi. Sjajan stan, gasifikovan sa odličnom kuhinjom, kupatilom i kablovskom, obrazac koji se ponavlja širom Ukrajine. Ostajemo tri dana, obično pre podne obilazeći znamenitosti grada, a popodne otpadajući na plažama. Oseća se duh Majakovskog, koji je ovde svojoj Ljilji Brik pisao „Oblak u pantalonama“, ovde je Puškin zavodio (a gde nije?) svoje (ženske, da naglasim, ipak je 21. vek) žrtve, ovde Ejzenštajn snimio „Oklopnjaču Potemkin“ i scenu kad kolevka pada niz stepenice.

Antologijski film znan i iz čuvene „Nacionalna klasa“, kad Flojd (Gaga Nikolić) u svom neznanju drekne kinooperateru „Pusti ton!“, pa kad mu kažu da je to nemi film, on se pravi da je šatro znao, nego se zeza; a Berček, koji mašta da upiše režiju zaneseno uzvikne legendarno: „Kako on montira!“

Stepenice stvarno neverovatno izgledaju posmatrane odozdo, stvaraju iluziju mnogo veće dubine i dužine. Zvale su se Rišeljeove dok ih neko u čast filma nije preimenovao u Potemkinove. Inače, Rišelje je ruski plemić i nema veze sa četiri musketara.

Luka Odese je jedna od najvećih, a ni Opera i stare palate nisu bez monumentalnosti i šarma. Tražimo plažu najbližu našem stanu. Hodamo kroz ulice prepune starih jednospratnih kuća, ponovo kao 1902. Od drveća se ne vide fasade, a kaldrma je umesto asfalta. Opet film epohe! Da nema silnih bankomata i sličnih novotarija, još bi čovek mogao da se zanese. Inače, bum banaka je i ovde prisutan. Svi su vrlo opušteni i vole životinje: mačke i psi opušteno spavaju pored gomila ljudi dok kraj njih prolaze. Shvatamo da cela Odesa liči na novosadsku Zmaj Jovinu i grad je sa desetinama istih takvih paralelnih ulica, pitomih, mirnih i bez kraja! Pa, naravno, da ima milion stanovnika! Fantastično: velegrad bez frke, Beograd sa šmekom Novog Sada.

Stižemo do plaže Lanžeron, peščane i duge. Opet sve opušteno. Nagazio sam naočare, kupio nove. Zaboravio kupaći, kupio novi. More je za nijansu tamnije i nijansu manje slano od Jadranskog, ali ipak peku okice kad se gleda pod vodom, a i so ostaje na koži, pa se moraš tuširati čim pre. Ne nasedaj na propagandu o neslanom moru. Plaža Arkadija je mesto gde je sva frka grada. Ona je centralni Štrand ili Ada Ciganlija Odese: gužve velike, a i putuje se dugo „maršrutkom“, kombijem koji dopunjuje linije GSP-a.

Uveče izlazimo na najskuplja mesta i ne uspevamo da platimo piće više od dva evra, čak ni kad smo okruženi klijentelom u džipovima. Priroda sjajna, grad sjajan, more čisto, a zabava svetska. Palate su svuda oko nas, kafići isto. Posle ruske aneksije Krima i zabrane ukrajinskim državljanima da posećuju poluostrvo, Odesa je postala „nenadani pobednik“ turizma. Ukrajinke, iz nekog razloga, obožavaju tetovaže na rukama, što nije tako često drugde. Simbol grada, kao i u svakoj luci, su mačke, ali ovde mali nasmejani plišani perverzni mačorčići lutkice kojima je jasno naznačeno na nisu kastrirani i imaju „rep od 19 centimetara“. Odesa je, inače, poznata u Ruskom carstvu, SSSR i Ukrajini po tipičnom humoru, nadahnutom jevrejskim, pa se smatra i najduhovitijim gradom. I danas je puno Jevreja, kao i Izraelaca koji dolaze u staru domovinu.

Neverovatna atmosfera na Crnom moru i jedan od najlepših gradova Evrope. Samo da ovo ratno ludilo prođe.

        Žikica Milošević