JAHORINA Ćevapi isti, a zidovi nevidljivi

Od tada na ovamo, olimpijskim mirom blagosloveni Jugosloveni su se zakrvili, više nego uspešno pronašli i najmanji razlog koji bi ih mogao posvađati, raskantali vlastitu zemlju od Vardara do Triglava, pa sada „olimpijsku lepoticu“ Jahorinu, na kojoj je održan najveći broj takmičenja sarajevske ZOI, posećuju kao potpuni stranci. Ruku na srce, državljani Srbije nešto  manje od ostale bivše „braće“, zahvaljujući pre svega činjenici da je ova planina, zimski centar, ostala u onom delu BiH kolača koji je dejtonski nož razrezao tako da bude u Republici Srpskoj.

Mada je građanski rat odavno prošao, raspolućenost se oseća na svakom koraku i opšti utisak koji se stiče i samim boravkom na Jahorini, ali i u obližnjim Palama i Sarajevu, iole realnom posmatraču za svega nekoliko dana vrlo jasno stavi do znanja da je, makar u ovoj generaciji, priča o nekakvoj jedinstvenoj Bosni i Hercegovini zacementirano završena bajka o kojoj mogu samo da maštaju tzv. jugonostalgičari.

Ipak, kako na Jahorinu dolaze pre svega oni koje privlači skijanje i uživanje na snegu, a regionalno-politička introspekcija im je tek u drugom planu, sigurno je da ih ova planina, još uvek divlja i pored sve infrastrukture namenjene turizmu, neće izneveriti. Za razliku od snobovskog i preskupog Kopaonika ili Stare planine sa malim kapacitetima sa jedne, i isuviše udaljenih bugarskih ,slovačkih ili čeških skijališta sa druge strane (o Alpama već ne bih) za prosečnog srpskog, pre svega skijaša iz Vojvodine Jahorina se može pokazati kao idealan izbor.

Dovoljno cenovno pristupačna, ne previše udaljena, pri čemu imaš i zagarantovan status najomiljenijeg gosta kod domaćina, ne samo da je prava pozivnica za sezonce, već i veliki broj građana Srbije (pre svega Lala) kupuje ili gradi vikendice na ovoj planinu, ubeđujući nas da je čak i lepša u kasno proleće, leti i ranu jesen kad snegovi okopne, dok je za smučarske fanatike dovoljno i to što mogu da skijaju na 40 kilometara jahorinskih staza čak 200 dana godišnje. Pošto su prošle godine u zvaničnom preduzeću Olimpijski centar Jahorina na vr’ platoa Poljice napravili i jezero, veštačko osnežavanje je opcija kojoj se može pribeći (mada za tim i nema neke velike potrebe) pa je i sportsko uživanje zagarantovano, a ako nešto znači ne baš jeftini ski pas sa ove planine važi i u bilo kom slovenačkom skijaškom centru. Do čega Srbadiji baš nešto i nije stalo, ali eto...jerbo Olimpijskim centrom rukovodi negdanji kadar srpskih eksperata iz G17 plus, a makar njima ideja nikad nije nedostajalo.

Šalu na stranu, stvar je buđelara koji svedoči u korist ove planine, jer su mimo ski pasa, koji za jedan dan iznosi 20 evra, ostale cene daleko pristupačnije.

Iznajmljivanje komplet opreme je tek 10 evra na dan, a na samoj skijaškoj, najomiljenijoj i najposećenijoj, stazi Poljice četvoročlana porodica može odlično i obilno da ruča ili večera za oko 50 evra. Naravno ako ste skloniji luksuzu uvek možete da ručate u „Brvnari“ hotela „Termag“ ili „Vučku“, ali to već sa sobom povlači obavezu dubljeg novčanika, daleko dubljeg od sirotinjsko-novinarskog. Ukoliko se odlučite za dnevni meni, odnosno za jelo tog dana, a pride se udaljite pedesetak metara od ski liftova, cene vrtoglavo padaju pa se pristojno ruča za svega nekoliko evra, pošto su cene ovakvih obroka možda i niže nego, recimo, u Novom Sadu.

Kome se i to učini previše, dvanaestak kilometara niz planinu su Pale, u kojima su cene hrane i pića dvostruko niže, pa izvolite...Cene smeštaja, pogotovo ako niste namerni da baš iz pIXame i sa šoljom prve jutarnje kafe uskačete u pancerice i skijama se zaputite na „žicu“, tj. ako možete da preživite skijanje bez sobnog ili apartmanskog pogleda na ski liftove, gotovo su pa smešne i za ovdašnje, vojvođanske prilike. Primer „Alfa ski centra“ u naselju Dvorišta, svega tri kilometra od ski liftova, u kom smo, zahvaljujući internetu, rezervisali naša mesta je toj tvrdnji i najbolji svedok, pošto je potrebno svega 50 evra za jedan dan boravka u „napucanom“ četvorokrevetnom apartmanu sa sve kaminom , korištenjem saune i gostinske brvnare sa ložištem za roštilj ili sač.

Ko ima jeftinije, nek se javi, ali dodatnu vrednost ovog smeštaja je činio domaćin, ne i vlasnik kuće, Dragan, dobrodušni brka, koji je oposlio svaki zahtev dvadesetak gostiju (začudo svi su iz Vojvodine) počev od vožnje do i sa staza ili noćnog provoda, Pala ili Sarajeva, preko nabavke espapa i „čupanja“ u sneg zapalih veselnika koji na skijanje krenu sa ćelavijim gumama, do razgovora ugodnog uz pucketanje vatre u ognjištu i „koštanje mučenice“, tj pijuckanje domaće rakijice.

Kako je skijaša razne fele, teško je doneti jednodušan stav o stazama, ali ne treba biti Bodo Miler, pa ne primetiti da bi staze morale biti daleko bolje održavane, pošto su samo jutarnje vožnje podnošljive, dok se već oko 11 sati sav noćni rad tabača potpuno poništi, čemu, uzgred, možda i najviše doprinose borderi. Skijaši sa iskustvima upražnjavanja ovog sporta u zapadno evropskim mondenskim ski-centrima posebno će biti razočarani dugim redovima na uspinjačama, pošto su u najnezavidnijoj situaciji „srednjaci“, odnosno oni koji nisu spremni da se suoče sa “crvenim“ ili „crnim“ stazama na kojima su skijali i olimpijski takmičari, već se odlučuju za uspon na „plave“ staze žicama-sidrima.

Naime, u Olimpijskom centru Jahorina „genijalno“ su  smislili da apsolutnu prednost u redovima daju polaznicima brojnih ski-škola, pa ti amaterski sportski užitak, uz ne jeftin ski pas, uništi čekanje od po 45 minuta ili sat vremena u podnevnom špicu. Upravo ovo dosađivanje u redovima je nagnalo i jagnje božije, reportera „Dnevnika“ koji je poslednji put stao na skije još dok se nije pripucalo po okolnim brdima, da se odvaži za šestosednu žičaru koja se čeka svega desetak minuta i u periodima najveće gužve, a koja vodi na vr’ Jahorine. Bilo super i gore i dole, samo tokom jedne vožnje ili spusta prođeš kroz maglu, uđeš u blještavilo sunca, pa u neprozirnu zavesu krupnih pahulja...Divota! Tako osam puta i onda, uz aplauz brojnog gledateljstva, dekneš i nategneš ligamente kolena...

Milić Miljenović