Gernika, najbesniji grad sa najprijatnijim stanovnicima

. Otprilike nešto kao Gračanica u baskijskoj verziji. Ili tako nešto otprilike. I pošto su ovde najluđi Baski od svih na svetu, oni su bili, gotovo podrazumljivo, i protiv generala Franciska Franka, koji je hteo da ukine sve jezike, osim španskog, kada je pobedio. Skoro pune četiri decenije službene titule „Vođa Španije po milosti Božijoj”, Franko je sam po sebi bio u najmanju ruku kontradiktorna ličnost jer ni njegov maternji jezik nije bio španski, nego galicijski. Ali i njega je ukinuo. Dakle, jezik kojim je razgovarao sa majkom i ocem, pa kako neće i baskijski. Kaudilju Franku su ovi posebno išli na živac pa je odlučio da ih malo izbombarduje kako bi ih naučio pameti. Od davne istorije je poznato da kada pobiješ ljude, oni se nauče pameti. Naročito oni mrtvi više neće moći da urade ništa protiv tebe.

A s obzirom na to da nije imao svoju avijaciju, on pozove Hitlera, koji je poslao eskadrile Luftvafe rajhsmaršala Gerginga da se malo vežbaju, a ovi su se baš dobro uvežbali za London, Roterdam i Beograd: pobiše aprila 1937. pola grada i sravniše ga gotovo do temelja. Naravno da je stradanje civila u tolikoj meri bilo šokantno za javnost u godinama pred Drugi svetski rat. Nisu još ljudi znali šta im se sve sprema. Pikaso je bio besan ko ris. Napravio je gigantski mural - otprike osam metara dug i četiri visok - nazvao ga „Gernika“ i izložio samo nekoliko meseci kasnije u Parizu na Svetskoj izložbi. Genijalni slikar je zabranio sebi da uđe u Španiju, sve dok u njoj ne bude ukinuta diktatura. Sada je jedan od najčuvenijih antiratnih simbola izložen u madridskom Muzeju Kraljice Sofije. U Gernici su napravili kopiju originalnih dimenzija od pločica i stavile je u jednu od zabitih ulica.

Ulazimo u prodavnicu i obrati nam se prodavac sa „Bienvenidos! Ongi etorri!“, „Kako?“, malo se zbunih. „Ongi etorri!“. „A šta ti to znači?“, „Dobrodošli, na baskijskom!“, pokazuje on nasmejan na natpis pored kase. Aha, vaspitna uloga prodavca. Širi čovek svoju kulturu. Mi probamo tamo neke kape baskijske. Narodna nošnja. Ne znamo kako se nose. Neke beretkice sa onim malim drškom na vrhu. Jedan od nas je stavlja po vojnički. Prodavac dotrčava i viče, „Neee, nije, bre, ovo militari kapa, ovo ide spljošteno!“ i odmah mu svede u propisanu horizontoalu kapu nataknutu na glavu. OK, kupimo suvenire. Kaže on, „Gracias! Eskerrik asko!“. „Kako? Aaa, OK, shvatio sam.“ Opet se on nasmeje i pokaže prstom na tekst pored pulta. Važi, naučio sam.

Svuda su skinuli španske zastave. Izgrebali su sličice španskih zastava i na tablama gde god su mogli. Sve mi to liči na Balkan i opet sve razumem. Na sredini trga igra se fudbal. Dve ekipe su, naravno, u zelenim i crvenim dresovima (pored bele, to su boje nacionalne zastave Baskije). Na svakom dresu stoji mapa Velike Baskije i neki natpis u stilu: „Svi Baski u jednoj državi!“. Ista sličica mape Velikobaskijske Republike poznate i kao Euskal Herria (Zemlja Baska) stoji i na obližnjoj zgradi. Pored zastava IRA-e, Palestine i Hamasa. Vidimo da se buntovnici širom sveta međusobno podržavaju, religija im je manje bitna. Ipak, malo je nadrealno.

Još je nadrealnije kada pokušavam da zapodenem razgovor u restoranu o bombardovanju Gernike. Konobarica mi objašnjava i pokazuje gde su se deca iz obližnje škole krila, u kojim tunelima i skladištima. Jedan deda mi prilazi i objašnjava: „Ja sam preživeli!“ Ustaje i drugi i dodaja: „I ja!“. Tako započinjemo razgovor sa njima: „Imao sam sedam godina, išao sam u prvi razred“, kaže prvi. Drugi se ubacuje: „Ja sam imao osam“. „Jeste, ti si išao u drugi razred, bio si učionica do mene kada smo istrčali napolje.“ Pitamo ih, ko je bombardovao, kako. Iako znamo. Deda drekne: „Neemci! Neeemciii!“. Besan je na Nemce i sad, mada ima blizu sto godina. (Razumem, to je kao kod nas na Balkanu.) ‘Ajd što smo se mi pobili, ove komšije ne mrzim toliko, al‘ što se pa ti sada mešaš u to, tebe ću da mrzim još više!

Najbesniji grad sa najprijatnijim stanovnicima koje smo sreli.

Žikica Milošević