Dvorac koji je sačuvala jabuka na glavi Sofije Dunđerski

Dvorac koji se u to vreme zvao “Veliki salaš“ zajedno sa po­moćnim zgradama i 3.997 jutara zemlje dobila je u miraz Emilija Ivanović, rođena Dunđerski, ćerka Lazara Dunđerskog. Nakon rata imanje sa prelepim parkom je nacionalizovano i pripalo poljoprivrednom dobru “Sokolac” (kažu da je ime dobilo po konju Sokolu) a posle nekoliko neuspešnih privatizacija, trenutno je u nadle­žnosti stečajnog upravnika.

Legenda kaže da je vlasnik dvorca Lazar Dunđerski kao strasni kockar jednog dana na kartama izgubio dvorac i imanje oko njega. Čovek koji je na kocki uzeo imanje i dvorac bio je voljan da ih povrati Lazaru Dunđerskom ali, pod jednim uslovom - da Dunđerski iz pištolja pogodi jabuku koja se nalazi na glavi njegove supruge.

Iako je pretila opasnost da Lazar Dunđerski izgubi i imanje i suprugu, pristao je na ponudu. Sigurno da mu nije bilo lako. Dunđerski je nanišanio i opalio. Ruka mu nije bila zadrhtala, pogodio je jabuku na glavi svoje supruge Sofije. Jednim hicem povratio je i imanje i dvorac. Iako zatvoren za javnost i zapušten Sokolac je danas u boljem stanju od većine sličnih objekata u Vojvodini.

Krov je čitav, oluci su ispravni, očuvane su sve kaljeve peći (svaka se ložila iz hodnika da se u sobe ne bi unosili ugalj i drva), nešto stilskog nameštaja, pločice i parket. Dvorac krije i dve prave atrakcije. Prva je soba Emilijine sestre Lenke Dunđerski sa njenim portretom koji je naslikao Uroš Predić. Iznad kreveta u kojem je kada bi dolazila sestri u posetu spavala devojka u koju je bio zaljubljen Laza Kostić, nalazi se njen zagonetni portret. Milan koji ovde radi kao čuvar već 35 godina pokazao je Matiji Kovaču, pokrajinskom poslaniku iz Novog Bečeja i meni podrum kuće u kojem se nalazi druga atrakcija ovog dvorca - 100 godina stara kuglana, pravi raritet na ovim prostorima. Tu je i kugla, donedavno su ovde bile i originalne kegle, kaže Milan, ali ih je neko ukrao. U dvorcu i oko njega su snimani mnogi ovdašnji filmovi i serije, između ostalih “Jesen stiže, dunjo moja” Ljubiše Samardžića.

Verujem da će u sklopu nacionalnog projekta “Dvorci Srbije - Zaštita kulturnog nasleđa” i ovaj biser ahitekture i značajno dobro istorijskog i kulturnog nasleđa - ponovo zablistati u punom sjaju.

Sledeća atrakcija Novog Bečeja za koju se slabo zna je Žitni magacin. Put nas vodi do benta pored Tise, preseca nam put čoban sa stadom ovaca. Razmenio sam par rečenice, rekao mu da smo “kolege”, on mi je sa jakim mađarskim naglaskom rekao ima 80 ovaca i u tom momentu potrčao za jednom od njih koja je krenula prema cesti. Žitni magacin u Novom Bečeju je podignut između 1778. i 1780. pored dolme na nekadašnjem ušću Malog Begeja, u to vreme rukavca Tise, upravo na granici gde su se razdvajala naselja Vranjevo i Novi Bečej koji je nekada bio poznat pod imenom Turski Bečej.

Prvobitna funkcija magacina bila je za skladištenja i čuvanje žita i suncokreta. Danas magacin nije u funkciji, nije konzerviran i nagriza ga zub vremena. Ovaj spomenik kulture predstavlja jednu od najstarijih sačuvanih građevina ovog tipa u Vojvodini i Srbiji. Uredbom Vlade Republike Srbije, 2001. godine Žitni magacin u Novom Bečeju proglašen je za spomenik kulture. Matija otključava vrata i ulazimo u neve­rovatan prostor u kojem odmah pažnju zaokupljaju impozantne grede od masivnog drveta iz Erdelja (Transilvanije) koje se prepliću na sve tri etaže. Trošnim prašnjavim stepenicama penjemo se do tavanske etaže, pažljivo hodamo po spojevima dasaka i razgovaramo o tome kako bi jednog dana ovo bi mogao da bude gastronomski market na kojem bi svoje specijalitete predstavljali proizvođači iz cele Vojvodine. Vladimir Glavaš, neženja, imao je izgleda velikih problema sa lepšim polom - kada je 1907. zaveštao svoju kuću Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uslov je bio da u nju 100 godina ne sme da kroči ženska noga.

Spomen-muzej „Glavaševa kuća” nalazi se između pravoslavne i katoličke crkve, u ambijentalnoj celini starog centra u Vranjevu koje je danas deo Novog Bečeja. Objekat je podignut u prvim decenijama 19. veka i pripadao je uglednoj i imućnoj porodici Glavaš.

Vladimir Glavaš rođen je 1834. godine u bogatoj vranjevačkoj porodici, od oca Pavla (Pavela) i majke Perside rođene Čorbakov, čiji su preci bili, srpski graničari Potisko-pomoriške vojne granice a nisu otišli u carsku Rusiju posle njenog razvojačenja 1751. godine, već osnovali Franjevo (Vranjevo), koje je preko vek i po bilo u sastavu Velikokikindskog dištrikta sa posebnim carskim privilegijama. Vranjevo je postalo jedano od glavnih centara izvoza banatskog žita (upravo iz gorepomenutog Žitnog magacina), a mnogi Vra­njevčani veoma brzo su se obogatili među kojima su bili i Glavaševi. Vladimir, doktor pravnih nauka, požunski i praški đak, zaveštao je 1907, dve godine pred smrt, kuću i ostalu imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini Vranjevo uz gore pomenuti neobičan uslov. Sto godina kasnije, objekat je bio u veoma zapuštenom stanju (možda upravo zato što nije bilo ženske ruke da ga održava) i preuzela ga je Opština Novi Bečej i počela da je obnavlja pa je danas u njoj smešten spomen-muzej koji je danas u odličnom stanju.

Janoš, kustos spomen-kuće, pažnjom dobrog domaćina vodi nas iz sobe u sobu pa u prostrano dvorište i pomoćnu zgradu u kojoj su predstavljeni različiti stari zanati i poljoprivredne mašine koje su se nekad koristile. Na jednoj od fotografija je doček srpske vojske u Vranjevu prilikom oslobođenja 1918, vidimo doterane muškarce i žene u najlepšoj garderobi kako drže portrete kralja Petra i regenta Aleksandra. Između kuhinje i trpezarije su jako uska vrata da vrelina i mirisi od kuvanja jela ne bi smetala ukućanima dok uživaju u ručku. Na ulazu - pomagalo od drveta za skidanje čizama za koje Janoš kaže da je imalo i svoj naziv - “sluškinja”. U jednoj od prostorija na zidu je ćirilični pravoslavni kalendar za 1942. koji je štampala “Knjižara, papirnica, štamparija i knjigoveznica Giga Jovanović“. Janoš mi priča kako je Giga Jovanović, jedan od imućnijih meštana Novog Bečeja nesmetano radio za vreme nemačke okupacije Banata u Drugom svetskom ratu.

Pored velike knjižare i skromne štamparije osnovane još 1898. godine, imao je veliku cvećarsku baštu na kraju glavne ulice Novog Bečeja, na čijem prostoru je izgrađeno posle Drugog svetskog rata desetak stambenih zgrada, i salaš sa oko tridesetak jutara zemlje. Sve do smrti je bio direktor Tursko-bečejske štedionice čiji je kapital prelazio milion dinara. Bio je aktivan društveni radnik: dugogodišnji predsednik Dobrovoljne vatrogasne družine u Novom Bečeju, starešina Sokolskog društva Novi Bečej i istaknuti član mnogih drugih organizacija a postao je i redovni član Matice srpske u Novom Sadu. Za života je podigao lepu grobnicu, sa nadgrobnim spomenikom, koji predstavlja ukras novobečejskom pravoslavnom groblju. Umro je 1944. izbegavši tako poniženja koja su brojni “kulaci” u Vojvodini doživeli nakon oslobođenja.

Giga, kao i mnogi drugi njegovi uticajni savremenici, nema nikog od potomstva ko bi brinuo o spomeniku i njegovom održavanju. U podrumu “Gla­vaševe kuće” ima i nešto rakije koju Janoš pravi od voća sa imanja. Popili smo po čašicu. Tu je i kapija sa Davidovom zvezdom koja je stajala na ulazu u sinagogu. Uoči Drugog svetskog rata u Novom Bečeju je živelo 220 Jevreja, a predsednik Jevrejske zajednice bio je Izidor Šlezinger. Sinagoga je bila u dubini porte, ograđena metalnom ogradom sa zidanim stubovima. Nakon nemačke okupacije Banata u proleće 1941. sinagoga je poslužila kao sabirni centar, ne samo za novobečejske Jevreje i već i okoline: Sprovodeći antisemitsku politiku nacisti su ih deportovali šlepom u Beograd i Pančevo i gotovo do jednog pobili. Poslednji novobečejski rabin bio je Filip M. Polak. Kako u mestu nije ostao ni jedan Jevrej a u toku rata sinagoga veoma oronula opštinske vlasti su odlučile da je 1947. godine sruše. Danas se na tom mestu nalazi privatna kuća u ulici Žarka Zrenjanina br. 16, a kao svedočanstvo da je tu nekada bila jevrejska sinagoga ostala je samo Davidova zvezda na donjem delu metalne kapije, sklonjene u dvorište “Glavaševe kuće”.

Robert Čoban