Doha, prestonica Katara, sporo se oslobađa ostataka Mundijala

Kad smo pitali koliko to košta, nasmejani šofer samo reče - ovo je najbogatija zemlja sveta, nemamo živaca da naplaćujemo karte nekakav sitniš - sve je besplatno. Dok smo se vratili iz Katara, izašla je nova statistika i Katar više nije najbogatiji na svetu - opet je to Luksemburg u čijoj je prestonici besplatan prevoz.

Iz luke Dohe se vidi, sa druge strane zaliva, čuveni Stadion 974, sagrađen od kontejnera. U decembru je Svetski kup završen i bilo je priče da će ga odmah predati nekoj siromašnijoj članici FIFA, ali bome on je 80 odsto živ i zdrav, pa možda se brzo gradi, ali sporo razgrađuje u Kataru.

Možemo da idemo skroz oko zaliva u Novu Dohu, koja je kao nekakav Menhetn preko vode (opet ovo poređenje, ali nekako kao da su im Šangaj i Njujork, ili Hong Kong recimo, bili uzori, svima u Persijskom zalivu), a možemo i u Staru Dohu, koja je sa druge strane zaliva, bliže luci i aerodromu. Kako brzo pada mrak, a kruzer na kome smo bili, ljubaznošću „Alegra krstarenja”, pristaje tek u 15 časova, ne preostaje puno vremena, pa donosimo brzu odluku da vidimo, ovaj put, istorijsku Dohu. Onu staru. Izlazimo na stanici Suk Vakif.

Doha, prestonica Katara, grad je, koji se, grubo rečeno, sastoji iz tri dela: starog, koji je savršeno očuvan i obnovljen, zatim srednjeg odmah do njega, sa klasičnom novogradnjom i državnim institucijama, i novi grad sa soliterima tipa Dubai, preko puta zaliva.

Najbogatija država na svetu je uspela da spoji arapsku konzervativnu kulturu i visokotehnološki napredak. Šangaj s jedne strane, a s druge kasaba lovaca na bisere. Deluje neverovatno da je na ovako malom prostoru odigran Mundijal. Pre nego što je postao gasna i naftna velesila, Katar se izdržavao ribarenjem, trgovinom brodovima i najviše lovom na bisere ronjenjem na dah. Sad su bogatuni, ali odaju omaž istoriji spomenikom bisernoj školjci na Kornišu (keju) sa čije druge strane je skajlajn maštovitih zgrada. Duž Korniša su stari brodovi i spomenici Mundijalu. Ima ih svuda. Jedan od njih je i mali „duhić“ Laib, maskota Mundijala, a kažu da, iako liči na dobrog duha Kaspera, zapravo je trebalo da liči na dete koje se igra loptom, a ogrnuto je tradicionalnog belom galabijom. Svakako, mi ga zovemo duhić. Ali, dosta je Korniša. Ima tu monumentalnih zgrada Vlade, muzeja ovih i onih, odraz prvobitnog kapitala nafte i gasa, sve dok se nisu dosetili da bi „soliterizacija“ bila još bolja ideja. No, to je to. Idemo u Suk Vakif, u Staru Dohu. Ovo je bila neka „Srednja Doha“, nalik na bilo koju prestonicu bilo koje zemlje. A ovde se ništa nije menjalo od srednjeg veka.

Kamile, koje su na svakom koraku, malo pasu, malo se ljube, malo spavaju poluvezane na otvorenim dvorištima. Imaju tako dobre oči, raznežujuće. U Starom gradu, ista priča. Imati svetsko prvenstvo u Kataru, na području veličine pola Srema, deluje nadrealno. I danas je Doha prepuna tragova Mundijala, i stara i nova. Kamile, maskote Mundijala, tu su kao da se još igra.

Suk Vakif je savršeno očuvano malo gradsko jezgro, otprilike kao podgrađe Petrovaradina, da budemo slikoviti. Sve se obiđe za nekoliko sati, ali se svuda pomalo zastane, pa to uzme fini period vremena. Pletena krpara kao zaštita od pregrejane šerpe košta jedan evro i odličan je poklon za sve koji kuvaju. Zabrađena gospođa sedi i pravi nekakve lepinje-palačinke, voliš slatke, voliš slane, za isto nešto manje od jednog evra. Prodavci navalentni. Uveče sve zuji od života. Restorana i kafića, što evropskih (ima italijanske i azerbejyanske kuhinje, recimo) na svakom ćošku. Ali, lepi detalji – onaj čuveni čovek što na leđima nosi kafu i čaj, pa ti sipa sagnuvši se. Konjička policija u tradicionalnim nošnjama štrapacira centrom. Svi jedva čekaju da se uslikaju s njima, ali oni nikome ne staju. Čaj je sjajan, i kad ga naručiš, dobiješ ga na litre.

Autentični suveniri? Možda samo krpare i jastuci. Sve ostalo je očigledno kinesko i možda je nekome i savršeni poklon, ali veoma se graniči sa kičem. Kad se vidi neki stari, originalni ibrik, recimo, pitate vlasnika radnje može li ibrik da se kupi i koja je cena – a odgovor je – ne može, sve je to samo izložbeno.

Kupite fejk, ovo je moja uspomena. Malo se čovek razočara i nabesni zbog toga. Nekako lagano se čini da je grad, čak i stari, mamipara. Ali, onda idemo u dubinu Suka (što je na arapskom „pijaca“). I tamo – restorani sa arapskom hranom i tržnice sa tradicionalnim proizvodima. Ako i ptice možemo smatrati „proizvodima“. Na malom prostoru punom istovetnih radnji je preko dvadeset prodavnica ptica u kavezima, i to neverovatnih vrsta. Naravno, prepoznali smo golubove, koji imaju posebno mesto u arapskoj kulturi, ali i papagaje u svim mogućim duginim bojama, ali nisam siguran kako se zovu ostale. Prave neverovatnu pištavu buku. Deca su oduševljena, a odrasli vraćeni u detinjstvo.

Sirijci nas uvlače u svoj butik-restoran sa sirijskim motivima. Ali mi idemo da probamo katarsku hranu. Opet pirinač sa jagnjećim ražnjićima. Ja i ne volim jagnjetinu previše, ali ovde se mora probati. Njihov hleb, lepinjast, posut začinom zatar ili sirom akkavi. Ne znam šta bih pre. Na kruzeru imamo i večeru, ali, hej, ko bi ovo propustio. Konačno dodir Arabije, a ne novotarija. Doha je sačuvala dušu u Suku Vakifu.

Katar je dobio Mundijal, „na mišiće“, novac i upornost. Dok je trajao, Zapadnjaci su ga napadali, a Azija, i naročito arapski svet, branili. Povećala se solidarnost među Arapima. Nekad daleki Maroko sada je pun „rođene braće“ i Arapi su navijali jedni za druge. Povećao se jaz sa Zapadom.

I tako, dok je svet spavao, Azija, a pre svega Daleki istok i Persijski zaliv, preosmislili su ideju sveta budućnosti. Zapad se navikava da igra po pravilima drugačije civilizacije i nije mu prijatno. Što bi rekao Koja: „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“, rekli bi ovdašnji da znaju za „Disciplinu kičme“.

Žikica Milošević