Dnevnik u Postojnskoj jami: Magični svet istorije, sadašnjosti i budućnosti
Šta je starije: koka ili jaje? Pitanje je koje svakoga muči, dok se vrlo jednostavan odgovor nalazi u jednoj od nekoliko hiljada slovenačkih pećina, koja spada u jednu od najvećih u Evropi – Postojnskoj jami.
Dugačka oko 21 kilometar, svakodnevno tu pećinu poseti hiljade turista koji sa vodičima najdublje zalaze do 100 i nešto metara. „Kao u frižideru je“, upozoravaju posetioce na ulazu, jer upekli majski dani ne traže ništa toplije od što kraćih majica i šortseva. Međutim, kada se organizam ubrzo navikne na unutrašnju temperaturu, ne postoji ništa što turiste može da dekoncentriše i odvlači od veličanstva koje se krije u srcu Slovenije.
Oko sat i po šetnje po lavirintu Postojnske jame, nekoliko kilometara uzbrdo i nizbrdo, nije dovoljno videti, doživeti i osetiti svu lepotu tog sveta koji krije istoriju dugu nekoliko miliona godina. I dok se pred budnim očima posetilaca jama i dalje gradi i menja, mnogobrojni visuljci i ukrasi pričaju neku svoju priču. Tako su se viševekovnom igrom stalaktita i stalagmita kreirali stubovi raznih oblika, pa i boja, dok se svi presijavaju pod diskretno postavljenom rasvetom. Nastavši od reke Pivke, koja i danas protiče pećinom i stvara novi, najmoderniji sloj te turističke atrakcije, jama je stalno vlažna, dok na glave i foto-aparate turista neprestano kaplje... voda?
Zbog vlage, ali i mraka i hladnoće, u Postojnskoj jami živi specifičan životinjski svet koji broji desetak različitih vrsta. Među njima je, svakako, najpoznatija čovečja ribica, a osim nje mogu se videti i šišmiši, paukovi, leptiri... Budući da je boja kože jedina zajednička osobina sa čovekom, čovečja ribica ni nije riba. Više podseća na guštera zatvorenih očiju i mnogo sporijeg metabolizma. Dok joj srce kuca jednom, eventualno dvaput u minuti, ta životinjka može da ne jede čak deset godina! Spada u najveće jamske životinje, duga do 30 centimetara. Oči su joj zakržljale, ali zato može da diše uz pomoć škrga, jednostavnih pluća i(li) kože. I još jedno – onoliko koliko je jedinstvena, toliko je i ugrožena vrsta.
Kako ona danas kaplje na mnogobrojne turiste Azijate, Nemce, Italijane, Hrvate,... tako je tokom istorije kapljala i na glave posetilaca u 13. veku. Tokom Drugog svetskog rata jama je služila kao magacin za oružje Nemaca, mada, kako neki kažu, Rusi su je koristili kao zatvor. Ako je vodič, koji je „na strani“ Rusije, u pravu, onda su pojedine staze i mostove, upravo oni izgradili. Danas se te staze i te kako koriste, ali isključivo u turističke svrhe.
„Kada su prirodne elementarne nepogodne, sigurniji biste bili u ovoj pećini, nego bilo gde na zemlji“, uverava nas vodič, dok sa „plafona“ posmatramo šiljke koji izgledaju i više nego zastrašujuće, a koji „nemaju nameru da otpadaju“.
A onaj koji ima nameru samo da raste, najveličanstveniji od svih, jeste takozvani biser Postojnske jame ali u obliku sladoleda u kornetu. Možda je ukus od vanile, limuna, kokosa,... Ko zna? Ipak se niko nije usudio da proba. Osim slatkog, pećina ima u ponudi i slani meni – prostoriju sa špagetama, nakon koje svi, a naročito Italijani, postaju gladni, šali se vodič naše grupe. I odista, hiljade i hiljade „špageta“ visi sa plafona jame i, iz nekog zaista neobjašnjivog razloga, bude apetit.
Po ulasku u pećinu, najpre se seda na vozić koji vas odvodi na početnu pešačku tačku odakle cik-cak idete ka platou gde vas opet čeka prevoz. Šetnja traje nešto više od sat vremena. Na stazi vas čeka mnogo čega: uzani prolazi, uzbrdo-nizbrdo staze, niski plafoni, „kiša“, po koji šišmiš i na pregršt skrivenih mesta koji mame misli „kako li bi tu izgledao život“ ili „ovde bi bilo odlično snimiti neki horor film“. Ceo ambijent je kao iz kakvog magičnog sveta neke ledene kraljice, čiji su vojnici slojevi stena na svakom koraku. Dok je jedan, možda ne sasvim slučajno, u obliku kokoške. A otud i odgovor na pitanje s početka...
Tekst i foto: Lea Radlovački