Bračni par Papić iz Zrenjanina pešice prešao put dugačak 547,7 kilometara

Oni su, sa velikim planinarskim rančevima na leđima, pešice prešli put zvani Caminho Português da Costa  dugačak 547,7 kilometara. Pešačili su obalom Atlantskog okeana kroz Portugaliju i planinarili kroz Španiju do Santijaga de Kompostele, Fistere i Mudžie. Ova neverovatna avantura je trajala 21 dan, a Papići su dnevno, u proseku, prepešačili 26 kilometara. Inače, Jelena ima 63 godine, Raša je na ovom putovanju proslavio svoj 64. rođendan, a oboje su radno aktivni. Ona je vaspitačica, a on radi u „Gaspromu“. Ovi supružnici imaju dva odrasla sina i troje unučadi.

– I ove godine smo rešili da odemo do Santijaga, i to po treći put. Prvi put smo vozili bicikle od Malage, preko Gibraltara, Sevilje i celom dužinom Portugalije, te stigli do Santijaga. Prošle godine je to bila „francuska ruta“ kroz sever Španije, od Pirineja do Santijaga, dugačka 800 kilometara, a ovog leta smo rešili da zaokružimo priču. U pitanju je „portugalska ruta“ uz obalu Atlantika, od Porta do Santijaga, a potom do Fistere i Muyia, ili do „kraja sveta“, kako zovu ova mesta. Ti rtovi u okeanu su zaista poslednje tačke kontinentalne Evrope, nakon čega sledi Atlantski okean pa obala Amerike – pričaju za „Dnevnik“ Jelena i Radomir Papić.

Postoje tri „portugalske rute“, a oni su se opredelili za onu koja vodi uz obalu. Prelepa obala okeana i staza koja je uređena za peregrine, odnosno pešake, vodila ih je kroz ribarska sela i turističke destinacije Portugalije. 

– Nepregledne peščane plaže i stenovita obala pratili su nas celim putem uz okean. Staze su obeležene i kilometrima popločane drvenim daskama sa ogradom sa obe strane, tik uz obalu. Inače bi bilo poprilično teško kretati se po pesku, iako je bilo peščanih nanosa na nekim deonicama. Uz okean konstantno duva hladan vetar, pa se letnja vrelina lakše podnosi – kažu Papići. 

Krenuli su na put 21. juna iz Porta, nakon što su dobili „pasoše“, odnosno knjižice peregrina u katedrali iz 12. veka. Celim putem su „pečatirali pasoše“ u mestima kroz koja su prolazili. Tako su na cilju imali preko pedeset pečata iz crkava, barova i drugih mesta. Oni su bili dokaz da su prošli kroz sva obeležena mesta na putu do Santijaga, što su i proverili u „ofisu“ pre nego što su dobili zasluženu kompostelu, odnosno diplomu za pređeni put. 

– Kraj obale okeana smo dočekivali Sunce na izlasku i ispraćali ga na zalasku, posmatrajući prekrasne boje na horizontu. Plavetnilo mora i neba sa zelenilom četinara i maslina ispunjavalo nas je mirom, spokojem i uživanjem u pogledima svuda oko nas. Takođe, morska isparenja sa mirisom četinara su nas pratila celom obalom – prisećaju se ovi Zrenjaninci. 

U Španiju su ušli prešavši estuar reke Minjo, a potom promenljivom, valovitom stazom do Santijaga. Ušli su u kontinentalni deo puta kroz Galiciju. 

– Divne mirisne šume eukaliptusa i živopisna naselja sa kućama od kamena, okruženim drvećem limunova i naranyi, bili su deo uobičajenih predela kroz koje smo prolazili. Staza nas je vodila strmim usponima kao i spustovima preko kamenite ili zemljane podloge obrasle korenjem – opisuju ovaj put. 

Dodatni napor, uz visoke temperature, činili su i njihovi rančevi, Rašin težak između 15 i 17 kilograma, a Jelenin od 12 do 14 kilograma. Dnevno su sa rančevima na leđima pešačili od pet do šest sati, zavisno od terena. 

– U rančevima, pored odeće sa presvlačenje, nosili smo i kamp opremu, što nam daje slobodu da noćimo gde hoćemo, nezavisno od prenoćišta. Ove godine nas je i vreme poslužilo, bilo je samo nekoliko letnjih pljuskova, što nam je omogućilo da noćimo isključivo u šatoru, na podmetačima, u vrećama za spavanje – dodaju oni. 

Viđali su se, komunicirali, razmenjivali iskustva i družili se sa ljudima iz celog sveta, iz Amerike, Brazila, Kolumbije, Argentine, Japana, Kine, iz cele Evrope, Irske, Velike Britanije, Estonije i kažu da će jedan susret sigurno pamtiti celog života.

Naime, Rašin rođendan je 16. jula i svake godine ga, već dve decenije unazad, slave negde na putu. Ove godine njegov 64. rođendan su proslavili u Fisteri, na njihovom cilju. Kupili su dobro vino i nakon ukusnog obroka su odmarali i posmatrali turiste koji su dolazili do poslednje tačke – rta i svetionika.

–  Raša je poželeo da ga ponovo, po ko zna koji put, snimim na steni iznad okeana. Seo je i zapevao pesmu dalmatinske klape „Da nije ljubavi, da nije ljubavi, ne bi sveta bilo“. Video zapis je okončan čestitkom za rođendan. Iznenada se sa obližnje stene, između žbunastog rastinja, pojavila devojka koja je nastavila pesmu. Začuđeno smo je saslušali, potom se upoznali i zajedno otpevali istu pesmu. Marijana je prva osoba sa naših prostora koju smo sreli nakon nepunih mesec dana – govori Jelena. 

Ove godine su dva dana putovali do starta, odnosno do Porta. Busom su išli od Zrenjanina do Novog Sada, na isti način od Novog Sada do Budimpešte, onda avionom od glavnog grada Mađarske do Madrida, a zatim  do Porta opet autobusom. Sličan je bio i povratak... 

–  Na našim putovanjima tražimo mir, povezivanje sa prirodom, bekstvo od svakodnevnice... Prolazimo kroz nove predele i povezujemo se sa njima, ujedno upijamo različite mirise i ukuse i upoznajemo druge ljude i kulture. A ljudi poput nas uvek imaju prijatelje. Negde. Pitanje je samo kako i gde ćemo ih pronaći – kažu Jelena i Radomir Papić. 

Željko Balaban