BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Knićanin, Perlez, Lukino selo i Belo Blato

Mesto su naselile Švabe, 335 porodica iz okoline Velikog Bečkereka došlo je ovde do 1866. godine. Dobilo je ime po austrijskom prestolonasledniku Rudolfu, Rudolfsgnad. „Nomen est omen„, ili „Ime je sudbina” rekli bi stari Latini pošto su žitelji mesta doživeli tragičnu sudbinu kao i princ Rudolf koji se ubio u dvorcu Majerling.

Ovo je mesto verovatno najvećeg zločina u Titovoj Jugoslaviji. Tu su naime od 1945. do 1948. partizani držali Sabirni logor Knićanin u kojem je bilo internirano oko 20.000 Nemaca iz ovog i okolnih nemačkih sela, uglavnom staraca, žena i dece, civila koji su, računajući da nisu ništa krivi, sačekali dolazak partizana i Crvene armije. Preko 13.000 njih je ubijeno ili umoreno glađu, zimom i bolestima… Pre ulaza u vegetacijom obraslo katoličko groblje u Knićaninu nalazi se deponija smeća. Tu je mala crkvica i spomenik postradalima nad masovnom grobnicom koji su pre 15 godina podigli rođaci i potomci logoraša. Boris Mašić iz Muzeja podunavskih Nemaca u Apatinu pričao mi je kako su današnji meštani Knićanina u odnosu na one u Gakovu i Bačkom Jarku, gde su takođe bili logori za  nemačke civile - bili mnogo kooperativniji kada je reč o obeležavanju stradanja ranijih stanovnika sela.

Dolmom uz Tisu izlazimo iz sela i nastavljamo ka Perlezu. Ovaj put je iz nekog razloga bio fatalan za mnoge vozače jer usput nailazimo na nekoliko obeležja u spomen poginulima u saobraćajnim nesrećama. Pored jednog sa slikom jedva punoletnog momka koji je ovde izgubio život - parkirala je bicikl njegova majka u crnini. Sedi, puši i gleda u daljinu…

Stižemo u centar sela - sa desne strane je lepo uređeni park u kojem su katolička i pravoslavna crkva jedna do druge. Sa suprotne strane ulice je drugi park u kojem dominira spomenik partizanima poginulima od 1941. do 1945. na kojem su uklesani stihovi iz „Svetlih grobova” J.J. Zmaja: „Gde ja stadoh - ti ćeš poći! Što ne mogoh - ti ćeš moći”.

Pravoslavna crkva Uspenja Bogorodice u Perlezu, završena je 1811. a raskošni ikonostas oslikao je 1885. Uroš Predić! „Pomaže Bog!”, pozdravljamo sveštenika koji sa ukućanima sedi na terasi Parohijskog doma iza crkve. Otvara nam crkvu da vidimo dragoceni ikonostas i kada je video da smo došli biciklima - priča kako mu sin, koji studira Bogosloviju u Foči, planira da u čast Svetog Nikolaja Velimirovića vozi bicikl od Foče do Dahaua u Nemačkoj gde je vladika tokom 1944. bio zatočen.

Nastavljamo dalje ka magistralnom putu Beograd - Zrenjanin koji preporučujem za izbegavanje ako ste na dva točka jer nas je za dvadesetak minuta obišlo skoro sto šlepera.

Sa magistralnog puta skrećemo levo ka Carskoj bari i prolazimo pored restorana „Trofej” u kojem se 2011. dogodio bizarni incident kada je medved Miša koji se nalazio u improvizovanom privatnom Zoo-vrtu pored restorana - rastrgao ženu koja ga je hranila. Medved, koji je bio u kavezu, napao je Veroniku Starčev (59) koja je ušla da ga hrani i zgrabio je čeljustima za glavu. Svi, i osoblje restorana i prisutni gosti, pokušali su da ga oteraju i spasu ženu. Bacali su na njega kamenje, drva, neko je bacio ašov, ali on nije puštao žrtvu sve dok nije prestala da daje znake života. Policajac koji je došao kasnije jednim hicem iz pištolja usmrtio je Mišu.

Inače, medved Miša dospeo je u Banat pod čudnim okolnostima. Ostao je siroče u februaru 1995. godine, kada je njegova majka u zapadnoj Bosni nagazila na minu. Dva mečeta koja su pronašli vojnici Republike Srpske razdvojena su, a Miša je dospeo do Banata, gde ga je preuzeo na čuvanje tadašnji vlasnik restorana „Trofej“ Ljubiša Ostojin. Hranjen dečjom hranom, na cuclu, medvedić je napredovao i uveseljavao goste restorana. Međutim, toga dana je nešto „povuklo obarač„ u njegovoj glavi, pa je događaj iz 2011. bio je tragičan i za nesrećnu ženu i za medveda Mišu.

Nešto pre hotela „Sibile” je skretanje za Lukino selo - živopisno mesto od nekih 500 stanovnika naseljeno uglavnom Mađarima. Da ništa drugo iz Lukinog sela nije otišlo u svet - bila bi dovoljna jedna informacija: ovde je rođen Janika Balaž. Na ulazu u rodno mesto slavnog tamburaša nailazimo na scenu kakva se sve ređe viđa po vojvođanskim selima - krdo krava vraća se sa ispaše svojim kućama, sredinom puta. Pametne životinje znaju tačno koja je čija kuća, izdvajaju se iz krda i ulaze u dvorišta svojih gazda. Kada sam bio dete, bila mi je omiljena zabava da predveče, pre crtanog filma, sednem pred kuću u Baču i posmatram krave kako se vraćaju sa ispaše.

Selo je dobilo ime po osnivaču Lazaru Lukaču, trgovcu iz Erdelja koji je 1781. godine od austrijskog blagajnika kupio 30.000 hektara banatskog zemljišta na kome se danas nalaze naselja Ečka, Jankov Most i Klek.

Na raskrsnici ulica Petefi Šandora i Maršala Tita table sa nazivima ove dve ulice - na čak četiri jezika: Srpskom, mađarskom, rumunskom i hrvatskom. Od 2005. u okviru seoskog kribaja Male Gospe, ovde se održava i manifestacija Dani paradajza na kojoj se predstavljaju i ocenjuju različiti specijaliteti od ovog povrća po čijem su uzgoju meštani nadaleko poznati.

Poslednja stanica na našem današnjem putu je Belo Blato, selo u srcu Carske bare koje zaista izgleda kao iz bajke - onako kako bi cela Vojvodina trebalo da izgleda, kako je primetio neko.

Predsednika MZ Miroslava Markuša upoznao sam na promociji knjige „Izgubljeni u ravnici” pre dve i po godine  u Baroknoj sali Gradske kuće u Zrenjaninu i ostavio je utisak čoveka koji zaista brine o svom selu. Odmah u oči upadaju savršeno održavni drvoredi koji stvaraju „zelene svodove” u nekoliko glavnih ulica, svako drvo je okrečeno do pola. Jedna do druge su Slovačka evangelička crkva i Katolička crkva u koju idu Mađari i Bugari koji su ovde katolici. U Katoličkoj crkvi zatičem ženu koja dekoriše prostor: „Sutra je svadba! Udaje se sestrična Markuša, predsednika sela!”, kaže. U dvorištu Etno-kuće zatičemo tri dečaka, pitam ih - koliko ima dece u školi. „132!”, kao iz puške odgovara najmlađi od njih. Dosta žitelja je zbog EU-pasoša koje imaju (mađarski, slovački i bugarski) otišlo na rad u inostranstvo, najviše njih u Beč - ali se često vraćaju i čine selo živim! Dok pijemo rakiju u dvorištu njegove kuće, Markuš nam priča kako su kamiondžije tražile da se poseku krošnje drveća u selu, jer, navodno, smetaju njihovim šleperima koji odvoze proizvode od trske iz obližnje fabrike. Meštani su, naravno odbili da to učine.

Dogovorili smo se da ponovo posetimo ovo magično selo i da tu organizujemo promociju drugog izdanja knjige „Izgubljeni u ravnici” i usput probamo Markušev riblji kotlić za koji garantuje da će biti najbolji koji smo ikad jeli, svakako bolji od onog danas.

        n Robert Čoban