PREČANSKA LEKSIKA Štranjge i pajvani (neobjašnjiva snaga kudelje)

Nema te brice koja može štranjgu lako i brzo preseći. Osim ako je baš zdravo zategnuta, što se kaže - do pucanja. Što, isto, ne verujem. Opet, ima u jednoj pesmi Zvonka Bogdana ”Pa nek vranci pokidaju štranke, kad se krenu momci u fašanke.” Da sve puca tako jako da stradaju i štranjge. A konopci od primitivno usukane kudelje, toliko su jaki da, eto, služe i kao mera besa i snage moćnih atova, paradnih vranaca, sinonima sile, gizdave, ali i olujne.

Stranjga ili štranjka ima glavnu ulogu da se njom “zakopčavaju” konji za ždrepčanike i to im je jedina veza sa kolima, osim rude za koju su zakačeni napred. Inače, štranjga je četvorostruko upletena kudeljna zmija, duga oko jednog fata (190 centimetara), sa glavom od posuvraćene i uvrnute kudelje i malim čvorom na repu. Taj tanji kraj se ušnira u am tako da se direktno veže sa onim debelim i jakim kaišom što ide preko prsiju konju. Za ždrepčanik, koji se negde zove i drvljanik, štranjka se zakači jednostrukom ili dvostrukom (kad se istegli) omčom. I to je sva mudrost ”vatanja” konja u kola, karuce, kočije, tarnice, taljige, korde, fijakere, sanke, čeze, laskola, hintove...

Štranjka služi i kao povodac. Onda je to ular, sa posebnim delom koji obuhvata vrat teleta, konja ili krave, pa ima trake na samoj glavi, preko čela i ispod brade. Duža i tanja štranjka se zove jedek. Negde i štrik. Onaj što se razapinje između dva bagrema da se suši veš. Najduža i najača štranjka je u Bačkoj - pajvan. Visi na ulazu u tavan, savijen u zmiju, na suvom, sve dok ne počne da se vozi seno ili slama. Onda se jednim krajem veže za zadnji deo kola (tamo je beočug baš za taj posao), pusti se da se vuče po njivi, ako je suvo, ili obesi na kraj pomoćnice dok se ne sadene voz preko rama od čatlova. Potom se prebaci unakrst i (uz pomoć drvene kuke) zategne svom snagom. Sa dva pajvana se, tako, voz upakuje kao pismo u koverti da seno i slama ne mogu ni na jednu stranu. Postojao je tzv.  banatski pajvan, pa veliki debrecinski od osam fati i dva šuva, što je nešto preko 16 metara. Možda su duži jedino prteni kajasi (malo tanji od štranjki) ali razvučeni u jednu liniju.

Sve konopce za seoske potrebe, a bogami i za druge kupce (brodare, recimo) nekad su pravili vešti majstori zvani saleri. Kudeljnih vlakana je u Vojvodini bilo na biranje jer je između dva svetska rata važila kao svetski izvoznik proizvoda od ove industrijske biljke.  Još su Vikinzi držali skockane svoje duge brodove, drakare, uz snagu užadi od konoplje, čiji su miris obožavali i udisali punim plućima da bi bili još pustiji. Možda su imali bolje sorte Kannabis sativuma od onih gajenih donedavno ovde.

Kudelja ili konoplja poznata je čoveku od pamtiveka, gaji je već 15 do 20 hiljada godina, a i pre nego što ju je “kultivisao”, pravio je čovek od njene like odeću i obuću. Računa se da je kudelja upletena u nekoliko hiljada proizvoda, od tkanina i papira do boja, lakova, te pogonskog goriva. Poreklom je iz srednje Azije, ali je sad ima širom planete. Među svetskim rekorderima je po brzini rasta, gotovo kao bambus. Kod nas se seje sredinom aprila, a već krajem septembra naraste preko dva metra i žanje. Zlatno doba kudelje je bilo između dva velika rata, u SAD baš tokom rata, ali je sredinom prošlog veka izgubila trku sa sintetičkim vlaknima.

Tad su pogašene i poslednje kudeljare u Vojvodini, koje je imalo maltene svako selo. Dok smo obrađivali okućnice, svaka mudra domaćica je, u kraj bašte, bacila po koje seme kudelje. Njeno lišće i jak miris rasteruje insekte, a seme je najzdravija i najomiljenija hrana kokošaka. Dovoljno im je da kljucnu koje zrno pa za nekoliko dana dobiju sjajno perje i počnu da nose jaja sa crvenim žumancetom. Veljko Petrović je “optužio” svoju Golubicu crnog srca da je “vuku stare želje, na sočiva, na kudelje”, da dokaže tu privlačnost. Konoplja “krasi” i poslovice: zapetljao se ko pile u kučine, to mu je i namaklo štranjku oko vrata, nije imo kuda već uzo stranjku pa se obesio o pajantu…

Ima još “nenamenskih” upotreba ovog predmeta neizbežnog u svakom seoskom domaćinstvu, naočito ratara i stočara. U Sremu se nekad pevao bećarac zbog koga je tamo trebalo otvoriti tuce ženskih sigurnih kuća: “Imam ženu žeravicu živu/ Štranjgu kvasim, žeravicu gasim.” Naime, kad pokisne ili se namerno pokvasi, štranka kao i sve ostalo “prteno” otvrdne i postaje - štap. Posle kad se osuši i izlomi, opet je meka i savitljiva. Dodatna čudna osobina kudelje. Jedan varijetet kanabisa, indijska konoplja, samo nešto malo niža i sa kraćim listovima, smatra se drogom (lakom) i kod nas je zabranjena.

Štranjga je dala nadimke i prezimena nekih familija - Štrangarev, Štrangar, Pajvančić...

Pavle Malešev