okoTVoko: Ubi nas prejaka reč

Svojedobno su se neke gledateljke televizije žalile da se ja toliko derem da ne mogu da dremaju pored televizora. Pa nije televizija za dremanje. Ako vam smeta, ugasite je. Vreme je da se štedi struja. Ubi nas prejaka reč!

A kod mene je vika normalna zato što sam delom dragačavskog porekla, pa je kod nas u genima da vičemo. Kao i trube Bobana Petrovića. Jedino kome je dobro stajalo da viče je bio Aleksandar Tijanić. On je vikao argumentovano. Sem jednom prilikom kada je nokautirao muvu u studiju RTS-a. Početkom novog milenijuma u politički tok-šou program je uveden manir ko je bučniji. Za sve teme svega, od Prajda do branilaca tradicionalnih vrednosti zvaće se u televizijske emisije oni koji se najviše deru. Deru se desničari jer im je to manir ali su i ovi borci za ljudska prava krenuli da se deru. Od opšte galame neće se čuti argumenti. Tako je i u debatnim i političkim emisijama. Davno je uspostavljena modla i mustra - deri se što više i zagarantovan ti je visok šer na televiziji. Još i ako se voditeljka i voditelj deru dok se gosti nadvikavaju evo nama cirkusa. Taj nedostatak opšte kulture manifestuje se i u saobraćaju, na pijaci, u trgovini. Najlakše je psovati i derati se na drugog. Najlakše je biti licemeran, ogovarati, bacati kletve. Kažu vrati se kao bumerang, nisam baš siguran. Ja sam više video dobrih i vaspitanih ljudi koji su stradali od neke bolesti ili traže pomoć kod psihoterapeuta. Nije vreme za vaspitane, umerene. Vreme je za bučne i glasne. Galama je svuda. U rijaliti programima pobeđuju oni koji psuju, vređaju i skloni su ekstremizmu.

Reč se ne meri kao što se ni ne meri uticaj sredstava masovnog komuniciranja na široke narodne mase. Ovde ne postoji elementarna kultura dijaloga što znači saslušati drugog. Deranje treba upotrebiti samo nekad kako je to radio čuveni advokat Veljko Guberina u veštini govorništva. Što bi pesnik napisao „pucajte, ja i sad držim čas”. Ili što bi uzviknuo Mladen Delić „Ljudi, pa da li je moguće?”.

Politika nekad može da bude estrada i da to bude zabavno. Ali je opasno kad estrada postane politika. Opasno je kad samo jedni te isti prelaze sa televizije na televizije. Očigledno su dovoljno ekscentrični ili bučni. Nije dobro kad zaboravimo ko je Staniša Stošić i Dragan Stojnić i kad samo gledamo šta rade Đani i Sandra Afrika. Nije baš lepo kad vidimo kako se leluja Ana Nikolić. Više je volim iz faze „Romale, Romali”. Ali nekad nam je bilo lepo. Ubi nas prejaka reč. Mnogo je depresivnih, nesrećnih, tužnih ljudi. Ubi nas prejaka reč na televiziji. Opasno je što ne postoji više funkcija pravog urednika koji meri reči i ne ide sa naslovima na klik. Nije dozvoljeno sve u ime slušanosti, gledanosti i čitanosti. Treba nekad biti i pristojan. Treba nekad zauzdati sopstveni ego. Ali danas ti niko neće savetovati da budeš pristojan nego će te poslati u penziju ili marginalizovati.

U susednoj državi predsednik i premijer se non-stop prepucavaju. Izgleda da je to i trend u Evropskoj Uniji kad je gas toliko poskupeo i cena struje toliko skočila. To što ljudi ne drže reč to je već tema za neku posebnu kolumnu i o tome ću vrlo rado da pišem. Da citiram Branka Milljkovića na kraju „Ubi me prejaka reč, umreše snoviđenja. Ubi me prejaka reč, umreše sva voljenja”. A dodaću na kraju - pali smo jer smo bili padu skloni. Da u našem mentalitetu nema potrebe za dernjavom, ne bi se taj pelcer tako lako primio na našim televizijama.

Aleksandar Filipović