okoTVoko Šta nas spaja?

Šta nas spaja? Sve je više elektronskih medija ali kakva je budućnost tih televizija, videćemo. Šta nas spaja? Da se sve centralizovalo u Beogradu i da Novi Sad više nema jakih medija. Pogledajte broj Novosađana koji rade na Javnom servisu Srbije, N1, Novoj, Prvoj... Što bi rekao naš najpoznatiji televizijski stend-ap komičar - tradicionalni mediji su premininuli ali im niko nije javio. Telegram još nije stigao.

Galeb Nikačević je u toj emisiji ispričao neverovatnu priču o svojoj karijeri. Kako je izgledao njegov početak rada na MTV u Sloveniji i kako kada je počinjao da radi podkast Agelast, pred koronu, nije imao novca da plati ni podstanarsku kiriju i da su ga spasili novci sa dečijeg rođendana. Galeb Nikačević je rekao da su mediji čudna stvar. Gledaju te na televiziji a posle moraš da ideš bus plusom i autobusom. Ljudi ne shvataju vrednost anonimnosti dok je ne izgubi. Sva TV lica postaju javno dobro i to nije uvek dobro. Izgubili smo reče Galeb, tradiciju TV voditelja i to danas može biti svako. On je prošao dug rizičan put, od marginalca s Voždovca do čoveka koji ima najgledaniji podkast. Ali TV lice ima za povlaštenu kartu za „Soko” ili za Bus plus, reče Galeb Nikačević. Kaže Galeb, ako ste javna ličnost postajete javno dobro. Za istu platu koju dobija neki činovnik, vi prodajte svoj privatan život. Galeb je interesantan i dinamičan. Često umeju da ga kritikuju kako brzo priča ali volim njegovu harizmu.

Promenio je dosta medija, osetio sjaj i bedu ovog posla. Svako ko je pametan je napustio ovu profesiju. Jer u pravu je Vinston Čerčil koji kaže da je novinarstvo dobar posao ako se napusti na vreme. Ali i dalje smatram da je novinarstvo sjajan posao ako uspeš da sačuvaš svoj integritet i ne boriš se poput kandidata Zvezda Granda. I ko ti garantuje da ćeš ako pobediš da živiš kao Isak Šabanović.

Već decenijama imamo Jutjubere i influensere koji izuzetno lepo žive od svog rada ali nam je zato trebalo trideset godina da se setimo da imamo dobru pevačicu kao što je Beti Đorđević. Zvezda nemamo. Uništili smo ih i zaboravili, poput Lole Novaković i Mikija Jevremovića. Zaboravili smo na Pericu Slavenskog, Miodraga Zdravkovića koji je saopštio da je umro drug Tito. Koliko je trebalo da se setimo Senke Veletanlić i u pravu je žena što se ne pojavljuje. Marija Šerifović je pokazala novi put iako ima iza sebe jednu Vericu Šerović. Taj put je pokazao i Marko Luis iako je Ljubiša Stojanović Luis otišao iznenada te nismo mogli ni da ga pozdravimo.

Šta je to novosadski, pokušale su da rasprave Beba Balašević i Frajle. Novosadski je ne raspravljati. Novosadski je kulirati. Ne znam više šta je novosadski. Znam da je sve više automobila, restorana a da je sve manje mesta gde ćemo da duhovno da okrepimo dušu. Šta nas spaja? Pa to da ima još uvek lekovite i nostalgične publike koje bi da čita svoje knjige, ide na odabrane koncerte i predstave. Da čitaju nove portale. Niko nema garanciju za sreću. Davno su prošla vremena kad je postojala garancija za bilo šta. Upiši dobar fakultet i bićeš novinar. To ti je odlična profesija. Ne, to je danas neizvesna profesija. Ne uspevaju samo oni koji su pametni nego i oni koji su pronašli medijsku aladinovu čarobnu lampu i detelinu sa četiri lista. Ljute se mladi kada im kažu da pronađu sigurniju profesiju a ovde je neizvesnost jedina garancija. Danas je sve stvar sreće i trenutka - da bi umetnica bila zdrava. I ako je zdrava, to ne znači da joj je garantovan uspeh. Nekad su potrebne decenije da se dobije šansa u toj medijskoj lutriji. Osim ako se ne zoveš Suzana Mančić. Njoj je sreća zagarantovana samim programom koji je vodila. Zato se i ona stalno smeje.

Gledam te bilborde i razmišljam šta nas spaja? Da bi se uspelo potrebno je mnogo socijalne inteligencije, poznavanja geopolitike, poznavanja unutrašnje politike i potrebno je nešto sreće. To vam je kao u ljubavi i seksu - ne uspavaju samo najlepši nego i uporni. Oni lepi su obično sami.

Aleksandar Filipović