OkoTVoko: Sa Žikom do Trezora, s pretplatom do penzije
Programski savet RTS-a, uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji, organizovao je javne debate u Novom Sadu, Leskovcu i Beogradu, posvećene programima i sadržaju Javnog servisa.
Umesto priče o tome kako bi trebalo da izgleda program RTS-a, direktor ove kuće Dragan Bujošević govorio je o novcu. Kako kaže, otkako je došao na čelo RTS-a uz smanjen budžet i povećanu satnicu snimljenog programa Javni servis Srbije poslovao je konačno pozitivno. Prevedeno u brojke, u 2016. godini, sa budžetom od80 miliona evra snimljeno je 78 sati novog serijskog prorgama, gotovo četiri puta više nego 2014, kada je RTS imao budžet od 96,6 miliona evra.
Sad, valjalo bi i reći da smo u međuvremenu s obećanih "bez RTS pretplate" prešli na obavezno zaduženje za Javni servis, ali i da se zadržalo budžetsko izdvajanje, što, uz komercijalnu dobit od oglašivača, omogućuje ovoj kući da posluje u plusu. Do obećane sistematizacije i smanjenja ljudstva praktično nije došlo, ako se ne uzme u obzir prirodno osipanje, što iz ekonomskih, što iz razloga požutele krštenice, odlaskom zaposlenih u penziju, ali je i to valjda bilo dovoljno da Javni servis godinu ne završi "u crvenom".
Doduše, treba reći da za neke penzija ne znači i "televizijsku smrt", mada se to ne odnosi na emisiju "Trezor" koja se sa glavnog programa preselila na specijalizovani IPTV kanal s pretplatom. Mislimo pre svega penzionerske perjanice Miru Adanju Polak i Žiku Nikolića, koji i dalje drže svoje emisije, iako prinadležnosti treba da primaju od Fonda PIO. Da li je vreme i za onu pravu penziju odlučiće neki drugi sastav, pošto se ovaj RTS-ovski drži piplmetra i rejtinga, zanemarujući potrebu da privuče nove generacije podmlađivanjem voditeljskog i novinarskog sastava.
O tome kako unaprediti program RTS-a razgovarali su ljudi iz Misije OEBS-a koja je i organizovala ovu raspravu, a njen čelni čovek u Srbiji Andrea Oricio kaže da je potrebno održati kulturno nasleđe, ujedno se držeći očekivanog kvaliteta programa koje ljudi od javnog servisa očekuju.
Da li ćemo to postići milionitom emisijom "Žikine šarenice" i proterivanjem kultnih dokumentarnih emisija na programe koje prati jednocifreni procenat gledalaca u Srbiji? Teško. Kada se tome doda da Srbija još uvek nije savladala časove iz digitalizacije, pa se signal RTS-a, za koji svi pođednako plaćamo pretplatu, slabo vidi u rubnim krajevima Srbije, jasno je da čelne ljude Javnog servisa Srbije čeka ozbiljan posao na unapređenju sadržaja, poslovično siromašnog kulturom, naukom, obrazovnim i dečijim programom.
Svemu treba dodati ozbiljno izanđalu raspravu o prenošenju sednica Skupštine Srbije sa Drugog programa na specijalizovani kanal, za šta odavno postoje tehničke mogućnosti, i u RTS-u koji pravi i prodaje specijalizovane kanale, ali i u Skupštini Srbije, koja ima sopstveni kanal, kamere i prenose uživo i odloženo. Time bi se otvorio prostor za dodatne sate nauke, kulture i ozbiljnog programa za decu i omladinu, za šta postoje i ljudi i sredstva (treba samo pogledati šta rade u Srpskoj naučnoj televiziji). Ono što nedostaje je ozbiljna akcija, da se, oslobađanjem prostora u etru, dobijenog digitalizacijom, program RTS-a proširi i produbi na način koji bi zadovoljio sve zahteve onih koji zaposlene plaćaju po, za sada, tri osnova.
Ivana Vujanov