okoTVoko Kamikaze

Ista nam je muka. Pored opasnog virusa ovu pandemiju su izazvale kamikaze što bi rekla moja drugarica Zoca Marić. To su oni ljudi koji su ovu situaciju shvatili kao prvomajski uranak, koji su pretvorili grad u igralište veliko opštenarodno poselo. Kao što su neodgovorni i oni koji nisu ušli u proces samoizolacije. Pokazalo se da je svet postao zverinjak i koliko postoji sebičnih ljudi.

Zato šaltajući kanale slušajući hašteg ostani kod kuće shvatio sam da mi je daljinski upravljač postao najbolji drug. Ostani kod kuće. Počeo sam da bežim od mobilnih telefona i histerije na društvenim mrezama i da se držim televizora. Najviše mi prijaju info tejment program u kojima sabrani lekari, psihijatri i psihoterapeuti objašnjavaju da je prirodno da imamo strahove od gladi, siromaštva, smrti. Da nije lako psihičko stanje koje imaju naši penzioneri jer najteže je kad ostaneš bez svoje slobode, posebno slobode kretanja. Čini mi čak da je i nanogica blaža kazna od ovakve izolacije. I to izaziva psihičke tegobe. I tim ljudima se mora pomoći. Info tejment programi na javnim servisima RTS I RTV, Prvoj i Novoj televiziji su mi bili umesto bensedina. Tu sam čuo toliko smirenih i sabranih ljudi. One histerične sam izbegavao. Zabavne šou biz emisije su nam pokazale koliko imamo javnih ličnosti koje pokazuju svoju bahatost ali i da imamo mnogo više društveno odgovornih ljudi. I to treba da nam bude primer. Super je kako su se pojedine televizije organizovale i kako su shvatile koliko je bitan primer javnih ličnosti. I koliko dobro neke poznate face mogu da učine da se smiri opšta histerija i nedisciplina. Da glavnu reč vode skromni ljudi lekari, epdemiolozi kojima se može verovati. Takođe su nam potrebni i takvi psihoterepeuti.

Voditelji koji i u ovoj situaciji jure za rejtingom i senzacijom nisu moja šolja čaja. Volim duhovite ljude. Humor je izuzetno odbrambeno sredstvo. Strašno me je nasmejala pesma o virusu koja peva Vera Matović ili predlog majice koju bi treba da nosim za vreme policijskog časa. Bora Todorović sa čuvenom rečenicom „Idem tetki da odnesem lek’’. Tu vrstu humora razumem ali prostakluk gde se pod firmom zabave upotrebljava rečnik fekalija - to za mene nije nimalo smešno.

Ove nedelje mladi kolega Vladimir Bijelić je dobio najviše lajkova jer je napisao pravu stvar. Da se ne zaboravi da su i novinari koji rade profesionalno svoj posao na braniku od pandemije. I stvar je narcizma i ego tripa da se neko proglašava bitnijim ili da se nastavi delenje naroda ko je dijaspora, ko putuje po svetu i ko je kriv. Krivca nema, apokalipsa je sudbinska i karmička. Ona nam samo pokazuje koliko smo postali bahati. Zato je stvar opasna što bez zajedničke kolektivne svesti i solidarnosti nema spasenja od ove zdravstvene i mentalne kuge. Pošto su pojedinci učinili da svi kolektivno budemo u karantinu jedini mogući savet je - ostani kod kuće. Ne vidim da je to teže nego što je bilo onima ranjenicama na Sutjesci i Neretvi i na Igmanskom maršu. Ne vidim da je to teže nego preživeti građanski rat, izbeglištvo, hiperinflaciju. U tim trenucima nije postojao televizor sa otvorenim svim kanalima...

Fantastična je pesma „Bela ćao” koja je poslata iz novosadskog srpskog narodnog pozorišta. Sjajno je što se ljudi bore pesmom i aplauzima. Ali mora da se zna kad počinje trenutak da nam više ni pesma ne može pomoći. Ima trenutak kad i bučna pesma i neukusna šala moraju stišati. Činilo mi se jako neukusno da se voditelj na italijanskom javnom servisu „krevelji” dok je na drugom delu ekrana stajao broj mrtvih i račun za pomoć postradalih. Isto je tako opasna patetika koja je uvek deo ovakvih tragedija. Ali i traženje dežurnih krivaca. Situacija je takva da smo svi u istom loncu. Zato je važno da slušate i gledate samo PROFESIONALCE.

Aleksandar Filipović