NININE MUSTRE Rame za maštanje

Ranije sam se mnogo više trudila da ljudima pomognem direktno, upućivala ih na određene stručnjake, pokazivala im vežbe disanja, objašnjavala im kako nešto mora ili ne sme da se radi. Uvek su mi se ti „saveti“ pojavljivali kao neki kratki filmovi u glavi, dok su mi ti ljudi govorili o svojim problemima. Čim bi završili sa detaljima o tom svom problemu, ja sam već imala spreman predlog, šta bi trebalo da pokušaju da urade, da bi se dotična situacija razrešila. Takvo moje ponašanje skoro uvek je nailazilo na otpor. Automatski bi posle toga sledilo moje razočaranje. Bilo mi je duplo krivo: što neće da me poslušaju, a i što sam im uopšte to govorila.

Vremenom sam shvatila koliko sam grešila. Čak sam više puta o tome i pisala, koliko ljudi ne žele da čuju rešenje, nego samo traže rame za plakanje. A ja sam to bila veći deo svog života. Sve do trenutka kada sam donela odluku da to više ne budem, pošto sam osvestila svoj strah da će me neko odbaciti ako štitim svoju energiju i čuvam svoje vreme. Kako sam počela da se uzdam u sebe, a ne da zavisim od mišljenja drugih, tako sam ojačala i mnogo toga u životu na bolje promenila. Sada dozvoljavam ljudima da mi pričaju o svojim problemima samo ako duboko u sebi osetim da to ima smisla i za mene i za tu osobu, da ćemo oboje nešto naučiti.

Ponekad dozvolim i da budem rame za plakanje, jer je to nekada prvi, u glavnom i najteži korak za nekoga da krene u sopstveni preobražaj koji neminovno vodi i u opšteživotni. I dalje mi se u glavi pojavljuju rešenja šta bi toj osobi bilo od pomoći, ali sam oprezna u saopštavanju te svoje vizije. Radije se potrudim da pronađem paralelu u svom životu i ispričam kako sam rešila neki problem ili dilemu. Tako posredno dotaknem svest osobe koja ni ne ume da traži pomoć, a kamo li da prihvati mogućnost da sama dođe do rešenja.

Ljudi u glavnom nisu spremni na promene, ne zato što ih ne žele, nego su zaslepljeni dotadašnjim načinom života koji iako nije zadovoljavajući, ipak predstavlja nešto što je poznato, pa se automatski čini i kao sigurno. Kao one „rešetke sigurnosti“, što našem papagaju Krletu ne dozvoljavaju da izađe napolje čak ni onda kada mu širom otvorimo vrata na kavezu. U takvim situacijama, zamislim dotičnu osobu kao da je razrešila svoj problem i kako je srećna, nasmejana i zadovoljna.

Obično tako maštam nakon našeg susreta, kada mogu neometano da osetim radost u srcu zbog tog razrešenja. Na taj način, ja svoje dobre namere energetski usklađujem sa univerzumom u kojem živimo, i prepuštam toj većoj mudrosti da usmerava tok misli osobe koja će na nekom nivou svoje svesti već osetiti šta joj je dalje činiti. Sada se već veoma često pokazuje da sam uspešnija kao energetska podrška nego kao samopozvani savetodavac. A takva podrška svako može da bude, uz malo volje i ljubavi.   

Nina Martinović Armbruster