Voditeljka Tamara Grujić o novoj sezoni emisije „Radna akcija”

Njena akcija promenila je do danas živote čak 187 porodica, kojima su renovirali dom. Filantropskim pristupom, prepoznatljivim toplim osmehom i uvek s porukom da možemo pomoći drugom, Tamara neprestano motiviše gledaoce i vraća veru u dobre ljude i šanse za novi početak. Ovoga puta otišla je korak dalje i pružila pomoć porodicama u Bosni i Hercegovini i tako ispunila obećanje glumcu Nebojši Glogovcu koji je imao želju da ova uigrana ekipa renovira domove socijalno ugroženih porodica koje žive na teritoriji Republike Srpske.

– Nebojša Glogovac nije bio moj lični prijatelj, poznavali smo se iz grada, međusobno smo se cenili. Meni je njegov prerani odlazak bio pretragičan za našu umetnost i naciju. Veoma mi je žao što nije doživeo da vidi sve to što smo snimili, pogotovo što smo bili u Nevesinju, rodnoj kući njegovog oca i tamo gde je on kao dete najviše vremena provodio sa svojim dedom, gde je voleo da jaše konja, kako nam je njegov stric ispričao. U njegovom rodnom Trebinju snimili smo dve epizode. Republika Srpska je po svemu bila posebna. I po Nebojši Glogovcu i po vrlo velikoj udaljenosti, granici koja, nažalost, postoji, a koja je predstavljala dodatni problem kako smo prebacivali svu sponzorsku robu koja nam je bila potrebna. Dalje, Republika Srpska je vrlo razuđena od severa do juga ti treba sedam, osam, nekad i devet sati vožnje. Ona je prelepa, prebrdovita, priroda je apsolutno nestvarna, ali su nam kuće bile i vrlo nepristupačne. Porodice su uglavnom predlagali predstavnici boračkih organizacija iz svakog regiona i socijalna služba. Često smo dobijali mnogo veće kuće, ali sa predirljivim pričama koje nismo mogli da odbijemo pa je onda zaista bilo prenaporno. Imali smo dodatnu pomoć opština, dodatne majstore i skoro sve kuće iz sezone su rađene duplo duže nego što bismo mi inače radili – priča za Dnevnikov TV magazin voditeljka Tamara Grujić.

Koja priča, među tih 15, je na vas ostavila najveći utisak i jesu li vam rastanci sa tim porodicama i ovoga puta teško pali?

- Imali smo domove u kojima smo radili samo sprat i krov, pa smo shvatili da je dovoljno da porodica ostane u prizemlju dok mi radimo, a i zgodno nam je da budu tu, da pripomognu. Jedna majka iz Mostara mi je rekla: „Znaš šta, Tamara, trebalo je da odemo, da ne budemo tu pet dana sa vama jer smo se previše zbližili”. Moja mama je rodom iz Mostara pa sam ja za taj kraj posebno vezana. Rastanci su u takvim okolnostima baš strašni. Vežeš se kao za svoje, pogotovo što je narav tih ljudi koji su preživeli rat i ostali u Republici Srpskoj vrlo blagonaklona. Oni su još srdačniji, topliji, čini mi se, nego što smo mi. Mnogo mi je teško da izdvojim neku porodicu. Rekla sam skoro da imam sreću što kao producent ne moram da ističem nečiju slabost ili siromaštvo radi veće gledanosti. Naprotiv, trudimo se da prikažemo da siromaštvo nije sramota i da te porodice prezentujemo kao heroje na koje mi treba da se ugledamo. Baš sam imala sreću da na takve porodice nailazim.

Nakon toliko obnovljenih kuća jeste li uspeli i da im date snagu za novi početak i potpunu promenu uverenja da drugačije ne umeju da žive? 

– Siromaštvo je stanje uma, ne fizike, to je sigurno. Kasting je veoma važan i možda najteži deo procesa ove emisije - kako odabrati porodice kojima samo malo treba da bi krenuli napred. Zaključno s Republikom Srpskom uradili smo do sada 187 kuća, a mislim da smo se u oko četiri porodice razočarali ili ih pogrešno procenili. Na dobrom smo putu! U velikoj većini slučajeva su to  porodice koje su zaista posle nas krenule napred.

Razmišljate li da posle te ogromne brojke napravite specijal u kojem ćete nas podsetiti na porodice koje ste pomogli, a u kojem bi se videlo koliko je ta promena uticala na njihove živote?

– To je divna ideja, ali kada bismo sve njih prikazali to bi, maltene, bila jedna sezona, a ne epizoda (smeh). To ćemo sigurno uraditi onda kada budemo rekli da definitivno stavljamo „ključ u bravu”, bar što se tiče naše ekipe i mene kao voditelja. Onda kada više ne budemo mogli, iz objektivnih razloga, da idemo na teren, a to je polazak naše ćerke Lenke u školu, bićemo obavezni da budemo u Beogradu. Sada nam sledi obnavljanje kuća u zapadnoj Srbiji, jer smo tamo bili jedanput i tamo ćemo uraditi dve sezone i gledaćemo da možemo da obnovimo sve teritorije naše zemlje ponovo, a ja bih volela da se vratimo i u južne enklave i ponovo u Republiku Srpsku, i da to, eventualno, bude naš pozdrav. To su neki planovi koje možemo da uradimo u tri do četiri naredne godine. Tu bi onda zaista bilo materijala i mogao bi čovek da probere porodice na kojima se zaista vidi dobar novi početak.

Kako se u vašem domu proslavlja ovaj praznik i šta vas posebno raduje u vezi sa njim?

– Svi običaji pred naše najveće praznike mene mnogo raduju, tako je bilo i prošle subote kada smo proslavili Lazarevu subotu, kojoj se uvek radujem kao da sam dete i kao da ja imam zvončiće oko vrata (smeh). Živimo u blizini Saborne crkve u koju sam sa dedom išla svake godine i onda tu tradiciju prenosimo i na Lenku. Osim tih sitnih stvari radujem se i miru i blagostanju, da imaš krug ljudi koje možeš da pozoveš na ručak. Mi smo uvek u cajtnotu sa vremenom pa se snalazimo za farbanje jaja i ostalih običaja, ali gledamo da uglavnom budemo kod kuće i proslavimo Uskrs na uobičajen način, kao što nam tradicija i vera nalažu. Pošto će moji roditelji i sestra biti na Vlasini onda ćemo mi proslaviti sami sa našim prijateljima.

Emotivno se, verujem, i vi sami trošite dok preživljavate priče porodica i dok pokušavate da im pomognete. Šta vas regeneriše posle svega?

– To je uvek na kraju ta sama činjenica kako oni žive posle. Kada dođem u neku porodicu ja već znam da će njima biti mnogo bolje. Tako da mi taj prvi susret sa porodicom nije toliko emotivan koliko mi je emotivno useljenje. Ta radost davanja. Vraćamo se svi na hrišćanske vrednosti, jer biće sve teže živeti u ovom svetu digitalizacije, novih generacija za koje ne znamo kako će formirati nove ljudske veze, ako se sve svede na veštačku inteligenciju, čet, glasovne poruke ili društvene mreže (smeh). Taj ljudski dodir, pogled u oči, emocija i uopšte te taktilne stvari, koje su nama kao duhovnim bićima potrebne, je sve ono što meni emisija na kraju daje. Svu muku ili sve što prethodi pripremi nekoj sezoni sve se to sažme u taj poslednji dan useljenja. Nakon toga odlazimo na drugu lokaciju ali mi je uvek lepo. Vrlo često nas zovu već popodne ili uveče da nam kažu kako ne mogu da veruju šta im se dogodilo. Tu se čovek puni - tuđom srećom i dok je god tako i dok god filantropija bude postojala biće nade za čovečanstvo i za sve nas zajedno.

Da li je opravdanje kada ljudi kažu da mogu da pomognu samo oni koji imaju viška da daju drugima, a poznato je da ste vi neko ko je godinama bio podstanar, a gradio drugima kuće?

– Ne, baš je suprotno. Mislim da činjenje ne mora da se ogleda kroz materijalno. Činjenje je pre svega pažnja. Dovoljno je da nekoga pitamo s vremena na vreme kako je ili ne daj, bože, je l' mu treba nešto. Nije poenta da mi moramo nekome nešto da poklanjamo. Nekada su to nematerijalne radosti koje možemo našim prijateljima da poklonimo. Ja učim to moju ćerku Lenku. Ona sada ima fazu kada zna da me pita: „Mama, da li si dobro?”, a ja joj onda odgovorim kako sam i pitam je kako je ona. To je učenje empatije od malih nogu. Možda možemo da utičemo na našu decu tim stvarima - nemoj da bacaš smeće na ulicu, voli komšije, grad u kojem živiš, ulice, trotoar... To mi je i bila inspiracija za drugu emisiju kojom smo počeli da se bavimo. Baš se, ovih dana, sastajem sa silnim stranim nevladinim organizacijama i borim za kolektore. Nisam ja niko velik nego to radiš - eto, tako! Bila sam u Švajcarskoj i videla koliko neki narod može da uživa u svojoj zemlji samo zato što je čista. Pa hajde da nešto malo i mi uradimo koliko god možemo, a da ne bude da samo bogati treba da žive u čistom. 

Vladimir Bijelić