Voditeljka Milica Rakanović: Na ženskim je leđima mnogo toga

Kao devojčici želja joj je bila da postane glumica, ali je, kaže, zahvaljujući novinarstvu uspela se oproba u svemu onome što i danas voli. Na televiziju, ipak, nije došla slučajno, već posredstvom audicije na koju se prijavila, ali je umesto u tim jednog kviza primljena u zabavnu redakciju RTV-a, kojoj i danas pripada. Njen prvi veliki projekat pre 20 godina bila je emisija „Ukus noći”, kroz koju je „pekla” zanat, a Milicu smo u međuvremenu gledali i u emisijama „Ženska posla” i „Tabloid”, ali i brojnim drugim projektima vojvođanskog Javnog servisa, čije je prepoznatljivo lice. Danas je autorka i urednica emisije „Sa druge strane”, koja se, osim na televiziji, rado gleda čak i na internetu i društvenim mrežama, a u kojoj nas nedeljom od 16 časova na prvom programu RTV-a upoznaje sa poznatim licima „sa druge strane”. Tokom dve sezone kroz njenu emisiju vrata svog sveta otvorilo nam je više od 170 ličnosti iz različitih sfera javnog posla. 

– Kroz svoju emisiju dajem šansu i onima koji su manje poznati da pokažu svoju drugu stranu i, uopšte, da predstave ljudima svoj rad. Publika mnogo voli da vidi i te ljude koji inače nemaju toliko priliku da se promovišu u medijima. Mene je svaki intervju obogatio, a mislim i gledaoce. Mislim da nekada i svoje  sagovornike možda motivišem i probudim neku lepu emociju u njima jer sam im dala šansu. Svako ko ima veze sa nekom scenom može biti gost moje emisije, ne jurim za onima koji su najpopularniji. Naravno da volim da imam intervjue koji su aktuelni, ali ima dosta npr. glumaca ili muzičara koji nisu toliko popularni, a otvorili su vrata svog sveta u mojoj emisiji – priča na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin novinarka i voditeljka Milica Rakanović.

Koliko je iz novinarskog ugla komplikovano u kratkom formatu smestiti tri zanimljiva sagovornika i privući pažnju gledaocima? 

– Format od 25 minuta je najzahvalniji za gledaoca, jer ne oduzima mnogo vremena. Ljudi više nemaju vremena da gledaju emisiju koja traje dva, tri sata. Međutim, nama autorima bude ponekad teško. Vrlo često mi je žao kada moram da isečem neki deo razgovora koji je sjajan samo zbog minutaže, ali mislim da je emisija „Sa druge strane” zanimljiva gledaocima jer tri priče prolete. Naravno da je meni izazovno da pronađem tri gosta, a da oni budu zanimljivi, aktuelni, da iz njih izvučem nešto što gledaoci do sada nisu čuli, dakle, da taj razgovor zaista bude „sa druge strane”, ali ja stvarno uživam u svakom snimanju i nijednog momenta se ne osećam iscrpljeno. Svako snimanje mi napuni baterije i daje inspiraciju za neko sledeće.

Ima li izazova u radu u zabavnom programu kada u prajm tajmu najveću minutažu na raznim televizijskim stanicama imaju uglavnom rijaliti učesnici i trivijalni sadržaji?

– Teško je biti zabavan i kulturan u isto vreme, ali, opet, iznenadim se svaki put jer postoje gledaoci koji vole ovakve formate i da upoznaju drugu stranu neke ličnosti, a da nismo kroz razgovor sa njima baš ušli u privatan život i neku priču koja ne prija ni tom sagovorniku, a ni gledaocima. Ima ljudi koji i dalje vole da vide zabavu na pravi način, iako ih je možda manje, ali nema veze, radićemo onda za te ljude koji ne prebacuju na rijaliti programe!

Jeste li kroz život nailazili na one koji su vas drugačije posmatrali zbog toga što ste zaposleni kao novinarka zabavnog programa?

– Da, one koji rade zabavni format u našem poslu uvek prate predrasude, a ljudi ne znaju da je to zapravo najteže. Mnogi smatraju da je informativni program kruna novinarstva, a ja ne mislim tako. Svako treba po svom senzibilitetu da radi u ovom poslu šta mu prija i ono u čemu će dati svoj maksimum. Zabavu je najteže raditi jer morate znati kako da je prezentujete, a ne preći granicu dobrog ukusa i pristojnosti.

Pored novinarskog posla radite i kao profesorka u jednoj srednjoj školi. Koliko je danas teško ostvariti autoritet među decom i koliko je teško biti ruka koja vodi određenu grupaciju društva u život?

– Baš je to ključno. Profesori treba da znaju da su oni važna karika u odrastanju i da su osobe koje će deca zauvek pamtiti. Nisu deca tako loša kao što se to prezentuje. Sa njima treba pronaći žicu, neki nivo i oni, ako prepoznaju da ih profesor razume, onda nemaju problem sa prihvatanjem autoriteta. Ne treba da se boje profesora. Naravno da ima razne dece i slučajeva, ali ako se na vreme neki problem koji dete ima prepozna onda može i  da se spreči dosta toga. Naravno bitan faktor je i porodica. Srpski jezik koji ja predajem je važan, to je naša osnova, a književnost deci predstavim kroz današnjicu i oni je bolje razumeju. Na času učimo život!

Da li taj kraći format u kojem vas sada gledamo možda uvod u neku dužu emisiju i u kakvom projektu u budućnosti sebe vidite?

– Volela bih da radim neki veći projekat. Ko zna, možda ovo zaista jeste put koji će me dovesti do nečeg drugog, većeg. Volela bih da to bude studijska emisija u kojoj bi bilo muzike, igranja, živog pevanja, možda i nekog takmičenja,  muzičara, bendova. Da to bude nešto što je nalik na velike šou programe.

Sećate li se svog prvog iskustva pred kamerama? Šta ste pomislili tada kada su se ugasile kamere, a šta vam je danas posle bogatog iskustva u glavi kada završite neko snimanje?

– Tačno se sećam momenta kada sam se prvi put našla u studiju na audiciji kroz koju sam i stigla na televiziju i kada sam imala zadatak da pročitam neki tekst. Sećam se te tišine u studiju, koju nisam očekivala. Kada sam počela da radim svoju prvu emisiju i imala prvo uživo uključenje imala sam, naravno, ogromnu tremu, plašila sam se da li ću nešto pogrešno reći, a znala sam da nema montaže, nema ispravke, te da ako nešto pogrešno kažem svi će to i čuti i videti. To je ta odgovornost! Međutim, kada se kamere uključe, ako ovaj posao zaista zavolite, osećate se kao da ih nema. Posle nisam imala strah. Naravno da je iskustvo uradilo svoje i sada sam sigurnija u sebe, ali uvek imam tu dozu kritičnosti da sam nešto mogla bolje da uradim, ali dajem svoj maksimum u svemu što radim.

Koji televizijski trenuci su vam bili najuzbudljiviji i izazvali najveći žar u vašem novinarskom genu i da li je bilo nekih nepredviđenih, a i danas ih se sećate?

– Svaki projekat doživim kao određenu vrstu žara, ali uvek je živi program taj koji donese najveći adrenalin, ono kada čujete u slušalici: „Deset sekundi do studija”. To su trenuci koje obožavam u novinarstvu i voditeljskom poslu. Naravno, sve emisije sa Aleksandrom Filipovićem koje sam radila bile su kao u raju - plesali smo, igrali, pevali. To je uvek bila jedna posebna energetska injekcija. Imala sam zanimljivih situacija, a sećam se da se jednom desilo da smo završili emisiju bez tona, a gost nam je otišao. To su trenuci koji su neprijatni i za ekipu i za gosta, ali svima može da se desi.

Koliko je jednoj ženi, koja se sama svojim radom bori za poziciju u novinarskom poslu, danas teško da uspe u svetu medija?

– U svakoj sferi je samoj ženi uvek teže, ali televizijski posao je timski rad i pretežno se radi sa muškarcima. Žena koja ume lepo da se uklopi u ekipu je carica televizijskog posla. Vrlo često se osećam dosta zaštićeno, bez obzira na to što sam žena. Mislim da žene imaju tu jačinu da postave stvari na svoje mesto. Ipak, naravno, predrasude su uvek tu uz ženu koja je u zabavnom programu pa je još i plava. Uvek mora duplo da se dokazuje da je i pametna. Žena šarmom i harizmom može da postigne ono što je muškarcima teže ili čak nemoguće. Mislim da su žene možda i u prednosti. Vrlo često sam igrala na tu loptu i dolazila do sjajnih intervjua, naizgled nemogućih.

Šta je za vas definicija jedne žene u modernom svetu, koji je često napada sa svih strana?

– Mislim da su žene jake i da su uvek bile u pozadini svih bitnih događanja i da ih ne treba potcenjivati. Žena može da bude dovoljno autoritativna i na poslu i u porodici. Ne treba da se takmiči sa muškarcem, naravno, ali mislim da to što je neko žena ne treba apsolutno da umanjuje njenu vrednost. Na ženskim je leđima danas mnogo toga i mislim da se od žene u modernom svetu zahteva i očekuje mnogo toga - da bude i sposobna, obrazovana, da lepo izgleda, da bude dobra majka, da bude dobra na poslu. Ali, žena to i može!

Mislite li da pokreti za ravnopravnost polova nekada umeju da odu u pogrešnom smeru ili ipak rade pravu stvar za žene?

– Mislim da su s jedne strane dosta toga uradili, da su dosta glasni i markiraju neke važne probleme, ali, sa druge strane, mislim da se otišlo u neku ostrašćenost i krajnost i da se sve pretvorilo u borbu protiv muškaraca, a ne bi trebalo da bude tako. Nisu muškarci najveći protivnici žena (smeh). Lepo je da se ističe uloga žene i da je dato ženi svako pravo. 

Vladimir Bijelić