VIŠE OD 20 GODINA SAM PROVEO NA TERENU! Jovan Memedović o novogodišnjoj emisiji „Sasvim prirodno”

Putujući nekoliko godina sa prethodnom emisijom video sam mnogo životnih priča koje nisam uspeo da zabeležim, jer je fokus bio na jasnoj temi „Lov i ribolov”.  Ubrzo sam shvatio da je od uhvaćene ribe mnogo važnije ono što se dešava po tim udaljenim mestima u kojima ljudi žive tradicionalnim načinom života. Još tada sam uveliko znao da se od prirode udaljavamo. Naša čula više nisu bila oštra, naša tradicionalna znanja i veštine su počeli da blede, naš odnos prema životnoj sredini i svemu ostalom što u njoj živi postajao je sve lošiji. Zato sam proveo proteklih 20 godina snimajući priče koje nam ne dozvoljavaju da se od prirode otuđimo.

Najviše sam putovao na sever pa sam tako nekoliko puta obišao Norvešku i tamo upoznao jednu od najupečatljivijih ženskih likova iz mojih emisija – Tuvu Torson. To je žena koja je ceo svoj život posvetila prirodi i životinjama, a posebno vukovima. Bio sam i na Svalbardu koji je poslednja stanica pre Severnog pola. Tamo sam video belog medveda, ali se i lično uverio kako ove veličanstvene zveri polako ostaju bez svog staništa.

Više puta sam putovao na Daleki istok. Po tundrama Čukotke sam putovao u tenku s ruskim lovcima na irvase. To je bilo jedno od najtežih, ali i najupečatljivijih snimanja na kojima sam bio. Dok su se gusenice tog vozila valjale po vlažnoj i nestabilnoj zemlji, više puta sam se zapitao da li mi je to zaista trebalo.

Starim lađama i u grupi vernika sam putovao preko jezera Ladoga i Onjega. Ovo je bilo jedno od težih snimanja. Talasi su bili ogromni, vreme hladno, uslovi za život na brodu nepostojeći, a snimatelj se jedva nosio s mučninom. Ubrzo sam shvatio da ljudi sa kojima smo pošli nisu ni tako dobro organizovani ni svesni u šta su se upustili, a i mi zajedno s njima. Neizbežno je bilo da to na kraju bude dobra priča.

Poslednji put sam u Rusiju putovao 2018. godine i to kombijem od Beograda do sela Teriberka na Severnom moru. Put je bio gotovo prav sve vreme i kada ovom zemljom danima vozite bez ijednog skretanja, shvatite koliko je ona velika. Na početku juna nas je tamo dočekao sneg pored puta, a na obalama Severnog mora sveža riba i prostodušan narod čiji način života vredi upoznati.

Bio sam i u Tadžikistanu i Kirgistanu gde su me ljudi kao nigde iznenadili svojom gostoprimljivošću. Iako nisu imali gotovo ništa, ponosno su dočekivali goste iz daleka. Fizionomije njihovih lica su me podsećale na naše, a njihov i naš jezik imali su neobično mnogo zajedničkih reči.

Više puta sam prekrstario Evropu uzduž i popreko. U Nemačkoj sam upoznao Vernera Frojnda, čoveka koji govori s vukovima, kroz Irsku me je proveo moj prijatelj Mark Kiting, Toskanu sam obišao biciklom, a u Grčoj su me uvek dočekali kao svog.

Gledaćete najinteresantnije delove kao kolaž sećanja na putovanja od proteklih 20 godina. Po sve ove priče sam išao ne samo kolima, već i biciklom, na vesla, tenkom, avionima sumnjivog stanja, konjima, psećim zapregama, peške. Spavalo se gotovo nikada po hotelima, već na tvrdim klupama, na džakovima, na talasima, u snegu, po šatorima i trošnim kućama bez toaleta. Danas, iako na mnoge ove avanture gledam kao na ludost, znam da su bile apsolutno neophodne. Ništa od onoga što sam se trudio da vam dočaram i prenesem ne bi bilo moguće iz udobnosti nekog studija. Više od 20 godina ja sam proveo na terenu!

Jovan Memedović

foto: Promo