Francuska obeležava 250 godina od rođenja Napoleona

Jedan od najvećih osvajača u istoriji, čiji su pohodi izmenili Evropu i okončali feudalizam, rođen je 15. avgusta 1769. u gradu Ajačo na Korzici, u uglednoj porodici, kao četvrto od jedanaestoro dece. 



U 24. godini postao je general. Reformisao je administraciju, prosvetu, finansije i sudstvo, dao Francuskoj nov krivični i građanski zakon, zaključio konkordat s papom Pijem Sedmim i privremeno suzbio aspiracije Velike Britanije i Austrije.



U Italiji je 1796. i 1797. potukao vojsku Austrije, i potom ukinuo Mletačku repubiku. Nakon pohoda na Egipat, po povratku u Francusku 1799. državnim udarom zaveo je novi režim uzevši neograničenu vlast kao "prvi konzul", od 1802. kao "doživotni konzul". Za cara se proglasio 1804.



Pobedama 1805. nad Austrijancima kod Ulma i rusko-austrijskom vojskom kod Austerlica, primorao je Austriju na mir. S Prusima je zaratio 1806. potukao ih kod Jene i Auerštata i 1807. primorao da potpišu mirovni ugovor pod veoma nepovoljnim uslovima. 



Pokušao je da pokori Španiju i 1808. je brata Žozefa postavio za španskog kralja.



Austrija je ohrabrena njegovim teškoćama na Pirinejskom poluostrvu ponovo okušala ratnu sreću, ali je, poražena kod Vagrama 1809, primorana na nove teritorijalne ustupke. 



Njegove pobede do 1809. omogućile su potpunu politicku i ekonomsku prevlast Francuske nad većim delom Evrope, a, pokušavajući da pokori celu Evropu, 1812. se odlučio na invaziju Rusije.



Poraz koji je tada doživio označio je početak njegovog kraja, a moć Francuske slomljena je 1813. kod Lajpciga.



Saveznici su ušli u Pariz 1814, Napoleon je abdicirao i prognan je na ostvo Elbu u Sredozemlje. U Pariz se vratio već 1815. i ponovo na kratko preuzeo kontrolu, ali je već u junu konačno potučen kod Vaterloa i prognan je na ostrvo Svetu Jelenu, gde je umro 1821.



Često se oblačio kao seljak i tako prerušen ispitivao ljude o sebi kako bi pratio svoju popularnost u narodu. Govorio je "reč nemoguće je jedino moguće naći u rečnicima budala".