Stefan Milenković, violinista: Imamo fantastičnu publiku u Srbiji
NOVI SAD: Proslavljeni svetski violinista Stefan Milenković nedavno je u Novom Sadu uspešno završio veliki internacionalnog violinski Masterklas koji je trajao dve sedmice i koji je okupio najtalentovanije polaznike iz velikog broja zemalja.
Milenković je inače i redovni profesor violine na prestižnom Univerzitetu Ilinois i gostujući profesor na beogradskoj Muzičkoj akademiji. Polaznici masterklasa, koji se održavao u Muzičkoj školi „Isidor Bajić” imali su priliku da od ovog maestra nauče ne samo teorijska i praktična znanja o violini, nego i fizičku pripremu za nastup, tehnike disanja, i mnogo toga iz bogatog iskustva ovog velikog violiniste.
Prema rečima samog Milenkovića, kalendar mu je vrlo gust i već nakon ovog novosadskog kursa krajem avgusta ide za Italiju, gde svira sa orkestrom Hajden dela Sen san Kapričozo i Sen san Kabaneza i onda se opet vraća u Srbiju da bi i Subotičani mogli da čuju uvertire iz opera, koje će izvesti sa tamošnjim simfonijskim ortkestrom. Što se tiče skorašnjeg programa, nakon toga sledi Rok end klasiko, to jest ponovno muzičko ujedinjenje Stefana Milenkovića sa Neletom Karajlićem na Jahorini 17 septembra. Stefanov dvonedeljni kurs i boravak u Novom Sadu bio je prilika da s ovim svojevremeno čudom od deteta porazgovaramo i o njegovoj četiri decenije dugoj karijeri, repertoaru, ovdašnjoj publici...
Već kao petogodišnjak krenuli ste na svetla velikih pozornica. Kako je bilo tada vama kao malom, krenuti na veliku scenu?
- (Osmeh), Pa sa pet godina mi je ta pozornica izgledala mnogo veća nego danas, ali u svakom slučaju - šta da vam kažem - ja sam odrastao na sceni i da li je to mene izabralo, ili sam ja izabrao muziku, ni ja sam ne znam. Ono što znam je da sam i dalje tu i da i dalje uživam u muzici, uživam u violini.
Pamte se dobro prilozi nekadašnje TV Beograd o vama kad ste bili mali i vaše karate „vratolomije” sa bratom. Dakle, niste čuvali prste zbog violine?
- Da, da, pa nisam nešto posebno. Ne, jer nekako u tom smislu nisam sujeveran, nisam se štedeo, a uvek su me privlačile tako neke aktivnosti koje su možda kontrastne sa violinom, ali šta da radim. Trebao mi je neki ventil, a moji roditelji su bili dovoljno mudri da su me puštali da se bavim i drugim stvarima.
Kad ste već pomenuli roditelje, majka vam je Italijanka, a ujedno, poznato je da su italijanski kompozitori za operu neprikosnoveni, a vidim da i vi negujete taj repertoar?
- Da. Jeste. To je sigurno. Oni imaju taj osećaj za lepo, za sklad, za estetiku u svemu, pa i u muzici, koji zaista nema niko, tako da ta dela koja su adaptirana recimo za violinu i orkestar, koja su operska, zaista su fenomenalna. Nema promašaja u tom smislu.
Sve češće izvodite i popularni repertoar, ne bežite od toga?
- Da, da. Mislim da muzičar, uopšte umetnik, ne sme da se ograničava. Treba da eksperimentiše. Treba da proba razne stvari. Treba da proba da sarađuje sa ljudima iz drugih žanrova, sa umetnicima. Da proba druge vrste muzike i izraza i to samo može da ga obogati.
Kako vam deluje naša publika otkad ste se vratili u Srbiju. Čini se da je naša publika itekako kultivisana da ne aplaudira između stavova?
- Tih aplauza između stavova ima svuda. To sam video u Njujorku, to sam video u Parizu. To nije merilo da li neko zna više ili manje o muzici, tako da ja nikada ne osuđujem nijednu publiku koja aplaudira između stavova. Naravno, kod nas je publika itekako iskusna i informisana, tako da u tom smislu imamo fantastičnu publiku u celoj Srbiji.
Nemanja Savić