Spisateljica Angelina Petrović: Romansijerka oštrog pera

Taj takmičarski duh gde svoj dela poredim međusobno pomaže mi da budem temeljnija, složenija, preciznija, vođena jednim ciljem – da budem bolja sa svakom novom knjigom, rekla je spisateljica Angelina Petrović na početku našeg razgovara o životu i radu pisca tokom pandemije.    

- Pre dva meseca završila sam svoj deveti roman nakon dve godine pisanja i sa nestrpljenjem očekujem izlazak romana krajem avgusta - najavila je Angelina Petrović koja piše popularne misterije, drame i trilere i čija su dela, osim ljubavi publike, pobrala i vredne nagrade poput nacionalnog priznanja Zlatna značka, ali i nominacije za prestižnu Ninovu nagradu.

Kakva knjiga nas očekuje?

- U pitanju je još jedan psihotriler iz mog pera, slojevita i složena priča o doktoru Vladimiru koji biva osuđen na doživotnu robiju radi petostrukog ubistva. Njegova borba da dokaže svoju nevinost doseže neslućene visine, istovremeno i padove. Paralelno ispisujem tragičnu sudbinu penzionisanog agenta državne Bezbednosti koji jedini veruje u njegovu nevinost. Okosnicu priče čine tri sudbine, međusobno povezane i sve ono što se dešava do samog kraja teško je prepričati u par rečenica, ali moji čitaoci znaju da ih pre svega čeka priča koja tera na razmišljanje, a tek nakon toga pruža i zadovoljstvo. Sve zajedno čini me romansijerkom oštrog pera pa iako slovim za teškog pisca, tvrdim da je pisanje doživotno učenje i da svakom novom knjigom rastem u najpozitivnijm smislu te reči. Knjiga ne sme da bude štivo koje ćete zaboraviti nakon par dana, već mora da ostavi makar mali tag u dušama čitalaca. Onaj dublji, u vremenu, ostaviće samo oni autori čija dela poseduju emociju i suštinu.

Budući da ste autor osam romana i imate izdavačku kuću, kako iz oba ova ugla ocenjujete stanje u izdavaštvu nakon pandemije?

- Već nekoliko godina imam svoju izdavačku kuću – Izdavačko producentsku kuću Cepelin koju vodim sa sinom, filmskim rediteljom, Davidom Petrovićem. Umetnički posmatrano, svejedno je ko vam je izdavač, ali ako se osvrnem na drugu stranu čitave priče, a to je poslovnost, svakako da sve dobija drugačiju dimenziju. Osećam se lagodno, zaštićeno, jer sam izbegla sve one zamke koje izdavaštvo nosi samo po sebi, a to je prevara, neprofesionalnost itd. Bila pandemija ili ne, svi izdavači žele da zarade, dok autor želi da se njegova knjiga promoviše i prodaje u knjižarama. Pošto je moj sin i moj izdavač jasno je da nemam takve oscilacije i da mogu da se sasvim posvetim pisanju bez bojazni da će neko na temelju mog talenta stvarati lične poene. Ako dodam da IPK Cepelin objavljuje isključivo naslove Angeline Petrović jasno je da nisam kamen spoticanja drugim autorima. Zaključila bih da je danas nezahvalno biti izdavač ukoliko se ne zovete Vulkan ili Delfi gde vladaju surova pravila.

Na vašem sajtu stoji vaš citat „Ljubav nije zaljubljivanje, već ostajanje uz onoga koga volimo”. Koliko je teško živeti tu rečenicu u vremenu instant emocija, nedoslednosti i olakog odustajanja kada se emocije menjaju kao sezonska moda?

- Teško je danas zavoleti, još teže ostati uz nekog koga zavolimo. Moja definicija ljubavi je, koliko se sećam, izvučena iz mog trećeg romana pod naslovom „Dželat” u kome sam čitaoce suočila sa temom stradanja Jevreja u logoru smrti. Ljubav nastala između Jevrejke i nacističkog oficira zloglasnog nadimka kako i stoji u naslovu romana je imala jasan cilj, ali tešku svrhu i stoga moja tvrdnja da je potrebno nešto iznad ljubavi da sačuvamo emocije i u najgorim okolnostima pokazala se opravdanom. Roman mi je doneo nacionalno priznanje te 2014. godine – Zlatnu značku književno prosvetne zajednice i postavio dubok temelj mog kasnijeg stvaralaštva. Ostala sam dosledna teškim temama i kroz sve svoje romane pokazala da umetnost nije umetničarenje već ljubav uz koju se ostaje do smrti, i nakon smrti. Ljubav je motiv, ljubav je bol, ljubav je radost. Svako od nas bira šta će uzeti. Rođeni smo da dotaknemo i sam vrh te ljubavne piramide i ostanemo na njoj ako naučimo da poštujemo sebe, pre svega. Danas živimo u vremenu kada se emocije otimaju, rasipaju, kidaju, tek kada pronađemo u nama samima pregorele osigurače shvatićemo koliko toga treba da menjamo kako bi postigli taj životni balans gde ima mesta da volimo i zemlju i životinje i decu i partnera. I nipošto ne zaboraviti voleti sebe, odupreti se sebičluku kako je to narcisiodno, već preko potrebno.  Poenta je u sledećem: Volim sebe, jedino tako volim i tebe!   

Vaš roman „Sveštenik“ našao se u prvih trideset romana nominovanih za Ninovu nagradu, koliko uticajne nagrade utiču na tiraž i popularnost dela?

U pitanju je moj peti roman, triler koji mnogi smatraju mojim najboljim delom jer se bavi temom ega i alter ega, gde sam na sebi svojstven način pokazala u kojoj meri alter ego može da ispiše karakter i postupke svakog od nas, a da toga nismo ni svesni. Psihološki roman koji mi je doneo usku nominaciju u trenutku kada Ninova nagrada nije bila toliko osporavana kao danas je knjiga na koju sam ponosna i zbog velikog broja tiraža koji je doživela. Ne smatram da je nagrada ta koja donosi popularnost dela i tiraže, naprotiv, uverena sam da je čitalac jedina i osnovna karika u tom lancu koji utiče na to koliko će se neka knjiga čitati. Ako se moj roman dopadne čitaocu, on će ga preporučiti i to je put knjige bez zaustavljanja, trasa koja piše istoriju. Pisci to znaju, oni pravi, istinski, koji veruju u svoj rad i kvalitete nikada ne teže kratkoročnoj i jeftinoj polularnosti već strpljivo čekaju da im njihovo delo pokaže jesu li radili valjano. Minuli rad je veoma bitna sekvenca stvaralaštva jer prošlo delo daje smernice budućem stvaralaštvu. Sigurno je da prija kada ste svesni da se roman čita dok ispisujete stranice novog.

Napisali ste „kada besomučno jurcamo i tragamo za odgovorima ko je pročitao naše delo, kome je prošlo kroz ruke, šta su rekli o našem delu, koliko im se dopalo naše delo, u čijim rukama smo videli naše delo…itd, tada nam zbir svih elemenata podari saznanje da u životu nismo ništa uradili. Nije nas izdala naša knjiga, već je tvorac izdao svoje delo, ili nikada nije ni stvorio delo, već pustu iluziju.” Mora li se autor odvojiti od svog dela kada ga objavi?

- Apsolutna istina! Odavno sam rekla da moji romani nisu moja deca već dubok bunar iz koga crpim onu snagu toliko neophodnu u trenucima kada se nađem u raskoraku između želja i mogućnosti. Pisac mora da bude biće ogromne širine, sposobno da stvara uvek iznova, a to nikako ne može postati ako ostane zarobljen u svom romanu. Onog trenutka kada moj roman ugleda svetlost dana dešava se naš „rastanak“. Mera te sposobnosti da se okrenete novom izazovu nekad je veća, nekada manja, ali mora da postoji kako ne bi postali invalid duše. Upotrebila sam grubu reč, ali sa namerom da dočaram dubinu jednog nadasve snažnog osećanja truljenja talenta zarobljenog u napisanom delu. Ne bolujem tu bolest i zato iza sebe imam toliko napisanih knjiga u poslednjih deset godina. I sada dok čekam da izađe novi roman, intenzivno razmišljam o sledećem naslovu. E, to je dar umetnika – želja da stvara dok je živ. Svako novo delo nosi u sebi žar tvorca, možda se intenzitet menja, ali bezuslovna ljubav i talenat zakačeni su za srce i nikada se ne pomeraju. Sposobnost da se na papiru ostavi krv je slična rađanju, zato je božanstvena.

Snežana Milanović