Slobodan Šarenac, voditelj Šarenice: Sve je zabava, pa i sport

Šarenca znamo kao izvrsnog sportskog komentatora koji je veran RTS-u još od 1990. godine i koji nam je prenosio 10 evropskih i pet svetskih košarkaških prvenstava, ali i tri Olimpijade, a sada uz podršku koleginice Ane Babić vodio jednu od najgledanijih zabavnih emisija.

Premda ste godinama poznato TV lice da li ste osetili tu famoznu popularnost koju donosi jedna od najgledanijih emisija Šarenica?

Odavno ne mislim o popularnosti. Posle 28 godina rada na televiziji ne vodim računa da li ću postati popularniji. Sada me gleda drugačija  publika od one koja je do sada pratila moj rad u sportskom novinarstvu. Znam da je Šarenica RTS-a dobila i novu publiku, onu koja ranije nije gledala ovu emisiju, a na ekipi koja radi ovaj program je da ih zadržimo uz nas.

Kada ste počeli da vodite Šarenicu izrazili ste zahvalnost svom prethodniku Žiki Nikoliću, što je bilo ljudski i kolegijalno. Koliko ima  kolegijalnosti u novinarskoj profesiji i da li su vam pomagale starije kolege kad ste počinjali?

To je sve individualno. Uvek ima onih koji bi da podele sa vama neki  savet, naravno ako vas to interesuje i zatražite isti. To je  kolegijalno. Ima i onih koji neće sa mladim novinarima i voditeljima da  porazgovaraju, ljubomorno čuvajući sve što znaju. Moguće je da takvi ni ne znaju da daju savet. Pamtim šta su mi govorili Duško Korać i Srđan Knežević, one starije nisam ni pitao za savet.

Koje su prednosti i mane komentatorske kabine, a koje sjaja reflektora?

Komentarisanje košarke iz dvorane, a ne iz komentatorske kabine,  jednostavno nema cenu. Osećaj kada ste na licu mesta je neverovatan. Mana rada iz komentatorske kabine, takozvane off pozicije u našem studiju u Beogradu je potpuno drugačiji i lošiji i vrlo lako može da  utiče na samog komentatora, jer nije isto raditi iz dvorane gde je vrhunska atmosfera i gde ste deo jednog spektakla i biti kilometrima daleko u nekoj sobici ispred monitora. To je potpuno suprotno, kao nebo i zemlja. A reflektori su svuda isti, i prednost je što vas svi dobro vide, a mana jer ukazuju na sve vaše mane.

Vodili ste i emisiju Uzmi račun i pobedi. Da li vi to potpuno  prelazite u zabavu?

Sve je zabava, pa i sport. Plan je da ostanem i na poslovima sportske redakcije, kao što je na primer emisija o sportu na ovim prostorima u oviru obeležavanja jubileja „60 godina televizije” kao i ono što najviše volim - komentarisanje košarkaških utakmica i velikih takmičenja.  

Ljubitelji sporta pažljivo prate komentatore i beleže svaki propust, da li su oni najteža publika?

Ne postoji najteža ili najlakša publika. Možda je neka publika zahtevnija od druge, ali realno, to je teško merljivo. Ljudi prate svaki lapsus i nažalost po tome ostajemo više upamćeni nego po nekim dobrim komentarima, ali to je sve deo ovog posla.

Zbog kog komentara ili lapsusa ste se najviše nervirali, a koji najradije prepričavate?

Nema nerviranja oko toga. Loše je ako se upadne u tu zamku. Šta je rečeno, rečeno je, odnosno svaki lapsus ostaje i ne može se povući. Meni lično najsmešniji, publici najinteresantniji, je onaj kada sam Miroslava Raduljicu prekrstio u Koštunicu na utakmici Evrolige između Partizana i Efesa u Beogradu. Ni dan-danas nemam logično objašnjenje za taj lapsus. Publici je to simpatično ili ne, ali ja nemam izbora.

Kada biste imali neograničena sredstva, kakvu biste emisiju radili?

Neki oblik „Late night show” ili nešto poput „America`s got talent”,  ali da u to bude uključeno dosta sporta i gostiju iz sveta sporta.

Snežana Milanović