PROVERAVALI SMO Da li je davanje bakšiša POŠTOVANJE ILI UVREDA; Gostu se u džep (ne) gleda

Najčešće se daje radnicima u ugostiteljstvu, ali i u drugim profesijama kao što su taksisti, frizeri, prodavci... U nekim državama je bilo zabranjeno, ali je na kraju ipak opstalo davanje bakšiša.

Kod nas je ono rasprostranjeno, a neki čak kažu da se može graničiti sa sivom zonom, jer pored davanja napojnice konobaru u kafiću, mi nagrađujemo i ljude drugih profesija kao što su doktori, profesori, policija. U nekim objektima konobar zadržava bakšiš samo za sebe, dok u drugim je pravilo da se on ravnomerno rasporedi na sve zaposlene u zavisnosti od politike firme u kojoj su zaposleni. Visina bakšiša je individualna, koliko zavisi od gosta toliko i od kvaliteta dobijene usluge. Najčešće se bakšišom “zaokružuje” suma na računu, ali nije isključeno da napojnica bude “debela” nagrada za ljubaznost i dobru uslugu.

Neki od konobara iz lokala na glasu u Novom Sadu kažu da pamte napojnice od 500 evra, ali i da za ceh, koji je otprilike iznosio koliko i pomenut bakšiš, nisu dobili ništa od gosta. Smatraju da kultura davanja bakšiša kod nas nije ista u svim delovima zemlje i da u tom pogledu prednjače Vojvođani.

U nekim zemljama suvišno je davati bakšiš jer je već ukuljučen u cenu kao što je to slučaj sa skandinavskim zemljama i zato valja  obratiti pažnju na račun. Ukoliko postoji ta stavka, od gosta se ne očekuje bakšiš.

Danas je davanje bakšiša najzastupljenije u Americi, gde se smatra da je bakšiš u iznosu od 10 do 15 odsto cene na račun obavezan, a može biti uključen u cenu i prikazan na računu. Tamo se rasprava o kulturi davanja bakšiša ponovo se rasplamsala posle vesti da zaposleni u prvoj Epl (Apple) prodavnici u SAD, predlažu traženje bakšiša. Raspravu o kulturi davanja bakšiša u Americi se toliko razvila da neki misle  da izmiče kontroli.

Davanje napojnica u Americi je ukorenjeno u društvo i ponekad  turistima i onima koji se tamo nađu iz drugih razloga, može biti teško da to shvate. Sada je uobičajeno da se na račun dodaje od 20 do 25 odsto od ukupnog iznosa, a traženje napojnica predstavlja izazov i za lokalce i za posetioce. Iako u SAD postoji pokret za zabranu bakšiša i pomak ka pravičnijim metodama plaćanja osoblja, napredak je spor.U nekim objektima gde nema klasične usluge kao što su lokali brze hrane, pekare, šopovi, postavljene su tegle za bakšiš.

Takav običaj pojavio se i kod nas. U nekim novosadskim lokalima brze hrane mogu se videti pored kasa kutije na kojima stoji da služe za ubacivanje bakšiša.

U  Japanu i Kini bakšiš se smatra uvredom i svakako će vratiti višak novca misleći da ste se preračunali. Marija Petrović iz Sremskih Karlovaca, koja je na master studijama u Japanu, potvrđuje da nikako ne sme da se ostavlja bakšiš u restoranu. I za nekoliko jena u stanju su da trče za gostom da bi ih vratili. Ona kaže da ne shvataju napojnicu baš kao uvredu, već naprosto ne znaju šta bi s njom.

Označena kao jedna od najsrećnijih zemalja na svetu zbog egalitarnog društva, velikodušnosti zajednice i blagonaklonosti prema drugima, Danska je država čiji narod ne daje napojnice. Stanovnici imaju koristi od većeg bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika i boljeg sistema socijalne zaštite nego u većini drugih zemalja širom sveta, što znači da zaposleni u uslužnoj delatnosti, taksisti i radnici ne zavise od napojnica na isti način.

- Postoje restorani u kojima je takvo nešto nemoguće, jer se hrana naplaćuje po tanjirima. – kaže Marija. – Gost skenira boje tanjira i automatski izađe račun. Sve je automatizovano, pored stola prolazi traka i kada nešto naruči, gost to sam uzme sa tarke i stavi na sto.

Zaposleni u uslužnim delatnostima obavljaju taj posao sa ponosom, a zahvalnost im se najčešće iskazuje komplimentima, a posebno im prija ako ih dobiju na japanskom jeziku, ili dubokim naklonom. Jedini izuzetak od ovog pravila su riokani, tradicionalne japanske gostionice prekrivene tatamijem, odnosno posebnim prostirkama. Putnici mogu ostaviti novac osoblju u kimonu koje vam priprema hranu i smeštaj, ali samo kada se to uradi kako treba. Napojnica se ne daje lično. Umesto toga bakšiš se ostavlja u posebno dekorisanoj koverti.

Kina je jedna od zemalja u kojoj je bakšiš nekada bio zabranjen. Jedan od principa koji se poštuju u Kini jeste da su svi ljudi jednaki i niko nije sluga drugome. Davanje bakšiša nije obavezno i ne očekuje se, ali se u poslednje vreme ustalilo u restoranima i hotelima koje posećuju zapadnjaci. Prestižni hoteli napojnicu mogu čak uračunati u račun. Ono je postalo uobičajeno u Makau i Hong Kongu. Duboko ukorenjena društvena norma u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji je koncept bakšiša, što znači davanje napojnice ili dobrotvorne milostinje. Njega može direktno zatražiti taksista ili turistički vodič, ili sugestivno šaputati prodavac sa uličnih tezgi, ali na kraju znači isto, traži se poklon ili mala napojnica, bez obzira na pruženu uslugu.

U Egiptu, izveštava nas detaljno novinar Bi-Bi-Sija, takvi su bakšiši uobičajeni za radnike u restoranima, taksiste, turističke vodiče i hotelsko osoblje, ali i za vratare, higijeničare u toaletima, obezbeđenje i trgovce. U afričkim restoranima je pravilo da se za bakšiš ostavi 10 do 15 odsto vrednosti računa, ali nekada je napojnica već uključena u cenu. Vodičima se ostavlja napojnica od 10 dolara po danu.

U Evropi, idući od države do države, pravila su drugačija. U Francuskoj “Service compris” znači da je napojnica uključena u račun, ali je u redu ostaviti i dodatni novac ukoliko ste bili zadovoljni pruženom uslugom. U Nemačkoj važi pravilo da se nikada ne ostavlja bakšiš na stolu restorana, nego ga treba direktno dati svom konobaru. Bakšiš u visini od sedam do 13 odsto  je uobičajen u restoranima u Španiji, iako niko neće reagovati ako se to i ne uradi.

Pripremila: Z. Ml.