Povratak Tamare Grujić na Prvu TV: Svaka epizoda na Kosovu mala je pobeda        

U novih 14 epizoda gledaoci će pratiti najbolje radne akcije koje su Tamara i njena ekipa realizovali prethodnih nekoliko meseci u enklavama na Kosovu i Metohiji, gde su pomogli 13 porodica i obnovili jednu osnovnu školu. Tamara je ovu sezonu najavila kao najemotivniju, a u intervjuuu za Dnevnikov TV magazin otkrila je da će emisija zadržati svoj koncept na novoj-staroj adresi.

– Ova sezona ѕe znatno razlikuje od svih ostalih jer smo nekako otišli dalje - u enklave na Kosovu i Metohiji. Južno od Ibra dugo nijedna televizija nije snimala na takav način kao mi. Četiri meseca smo boravili u srpskim opštinama južno od Ibra. Ljudi generalno geografski ne znaju gde se one nalaze, koliko ih ima i kako zapravo naši ljudi dole žive. Materijal je ekskluzivan u tom smislu što će gledaoci neka sela i delove Kosova i Metohije videti prvi put na takav način.

Pretpostavljam da je onda upravo to i bio najveći izazov za vašu produkciju ove sezone?

– Organizacijski je bilo veoma teško - prelazak robe preko administrativnog prelaza Merdare, jedna određena vrsta tenzije pod kojom ti ljudi žive, snimanje lokacija, dozvole, dupli organi svega i boravak uopšte dole. Mislim da je organizacijski to bio neviđeni podvig, ali bilo nam je lepše, slađe i lakše jer smo videli takve lepote da nam je svaka epizoda bila kao mala pobeda. S druge strane, dešavalo se da nam limari budu kosovski Albanci i da smo divno sarađivali sa ljudima koji su nam tamo davali mašineriju. Stvarno smo imali jedno neverovatno iskustvo dole.

Kako je došlo do toga da se vaša emisija ponovo emituje na Prvoj televiziji, na kojoj je ona i počela svoj život i zašto je više nećemo gledati na RTS-u?

– Razlog je jer Javni servis kao radiodifuzna agencija podleže vrlo strogom Zakonu o oglašavanju u elektronskim medijima, koji je donesen 2016. godine. Bili su vrlo rigidni i strogi, ne zbog toga što su  tako hteli, nego zbog REM-a. Imali smo velike probleme iz godine u godinu, a, iako je naša emisija jedna divna humanitarna akcija, njen ozbiljan sastavni deo su i naši sponzori, bez kojih akcije ne bi bile moguće. S obzirom na to da nismo mogli da ih plasiramo na način na koji smo to mogli nekada na komercijalnoj televiziji, kao što je to Prva televizija, iz godine u godinu sve je teže bilo nastavljati saradnju, a da svi budu zadovoljni. Vraćam se na komercijalnu televiziju, od koje smo i krenuli, samo što sam sada producent svoje emisije, a pružili su nam mnogo bolje komercijalne uslove, kojima će svi biti zadovoljni.

Šta mislite da mora da se promeni u uverenjima porodica da bi promena koju oni dožive tokom samo nekoliko dana opstala i napravila zaista važan pomak u njihovim životima?

– Kasting je najteži deo naše akcije, zapravo. Mi i biramo porodice kojima malo treba, koje već imaju promenjenu svest u glavi da radom treba da im bude bolje. Neko je imao nesrećnu sudbinu pa nije mogao da živi u uslovima i sebi obezbedi minimum nečega. Nekada imamo stvarno vrlo teške slučajeve, koje hoćemo da poguramo boljim uslovima života, ali suštinski, biramo porodice za koje smo 95 odsto sigurni da će posle nekoliko godina, kada ih sretnemo ili vidimo, da će njihova kuća i dalje da bude tako dobra i da im je samo nešto malo bilo potrebno da im bude lakše. Generalno, siromaštvo u našoj zemlji zna da bude nasleđeno. Ljudi ne znaju da žive drugačije, a mi biramo afirmativne porodice.

Ako se izuzme činjenica da je ova emisija vaš posao, koliko ovaj projekat greje vašu dušu i da li biste nešto slično radili i da niste poslovno fokusirani na humanost?

– Ma sigurno bih. Filantropija vam uđe pod kožu. Ja bih, kada bih bila bogatija, samo prosto više radila na tom aspektu humanosti. S tim u vezi, mi smo konačno i osnovali prvo udruženje građana „Tamara Grujić za siguran krov nad glavom” koje želimo da jednog dana preraste u fondaciju koja može da bude samoodrživa, da ima zaposlene i već biramo projekte i radimo ih. Već smo renovirali jednu školu na Kosovu i Metohiji upravo preko udruženja. Imamo još pet projekata dole, za koje ćemo tokom septembra da skupljamo novac. Ideja je da to udruženje preraste u fondaciju. Jednog dana, na kraju krajeva, kada moja ćerka Lenka krene u školu, moraću da prestanem da snimam ovu emisiju, neće biti moguće da budem na terenu sa njom. Moraćemo da se stacioniramo u Beogradu ili gde već budemo živeli, ali želim da udruženje, odnosno buduća fondacija, nastavi da funkcioniše dokle god budem živa i budem mogla da pomažem.

Zagrljaj, čini se, u vašoj emisiji ponekad kaže više nego rečenica. Koliko je ta razmena energije sa porodicama kojima renovirate dom pomagala vama u nekim vašim teškim danima?

– Neophodna je. Možda to nije dobro da kažem, mada ne možete od toga da pobegnete, ali mi smo se najviše grlili, čini mi se, tokom pandemije i vanrednog stanja (smeh). Mi se toliko grlimo i ljubimo sa nepoznatim ljudima na dnevnom nivou da je razmena energije ono što nas čini i što drži atmosferu u samoj ekipi. Moji majstori se između sebe zovu srce. Mi se tako tepamo i zovemo. Takvu ljubav smo izgradili valjda od te silne energije, svi mi međusobno. Ljubav je osnova bez koje mi ne možemo da funkcionišemo. Ne bi se izdržalo drugačije, to je ozbiljan tempo. Sedam, osam meseci ste na terenu, pripreme i kasting su naporni, da ne govorim o građevinskim radovima, ali da nema te energije ne bi to moglo da traje, a posebno ne godinama.

Jeste li čuli za inicijativu udruženja „Srcem za komšiju”, čiji su članovi poželeli da vama sagrade kuću u znak zahvalnosti zbog svega što ste za druge ljude uradili i šta mislite o takvoj ideji?

– Prvi put to čujem (smeh), ali pogledaću o čemu se radi. Drago mi je i hvala im, ali uopšte ne treba da se fokusiraju na mene. Možemo zajedno da se udružimo i da nekom trećem sagradimo možda nešto i da se bavimo nekim većim projektom. Plava školjka je npr. udruženje roditelja dece sa posebnim potrebama. Oni imaju inicijativu da sagrade dom u Banji Koviljači, za to su me zvali skoro, a ja bih se malo angažovala oko toga da zajedno sa banjama po Srbiji probamo da u svakoj da gradimo kuće koje bi bile namenjene roditeljima čijoj deci je potrebno banjsko lečenje. I to bih volela da radim preko svog udruženja. Tako da to udruženje koje želi meni da sagradi kuću bolje da gradimo zajedno dom u jednoj od banja.

Uskoro nas očekuje i premijera emisije „Veslo“ koju potpisuje vaša producentska kuća, a koju će voditi Viktor Savić. O kakvoj emisiji je reč i šta ćemo to naučiti o Vojvodini sa vode na kojoj će i biti fokus emisije?

– Dok sam radila „Radnu akciju” ovde po Vojvodini bila sam fascinirana vodenim kanalima i rekama. Obično ljudi za Vojvodinu vezuju salaše, konje, kulen, tamburice i slično, ali Vojvodina je toliko toga više, posebno sa vode. Kroz emisiju otkrivamo gornje, srednje i donje vodene tokove Bačke. Promovišemo ljude koji žive na vodi, sportske klubove, prirodnu lepotu naše zemlje i nezavisna udruženja koja se bore za očuvanje prirode. Cilj nam je da podignemo svest o prirodi, da ljudi više borave u prirodi i da se trude da nekako lično doprinesu konkretnim akcijama. U svakoj epizodi imamo neku ekološku akciju, pričamo sa decom, sa mladim izviđačima, sa ljudima koji edukuju decu i posvećuju im vreme. Kuvamo riblje čorbe, paprikaše, uživamo zapravo svi ovde zajedno, na čelu sa Viktorom Savićem. Ta emisija će se emitovati na Prvoj televiziji od 2. oktobra, subotom u 13 časova. Želja nam je da obiđemo celu Srbiju na jedan drugačiji način. Emisija o prirodi ima dosta, ali konkretno ova ima ozbiljan pristup ekologiji i zaštiti životne sredine. Viktoru pomažu i poznate ličnosti, između ostalog. Mira Banjac nam je bila domaćin u Erdeviku, Siniša Kovačević u Slankamenu, Državni posao i Andrija Gerić u Novom Sadu, Vanja Grbić nas je vodio po apatinskim dunavskim Havajima...

Vladimir Bijelić